Обраћајући се недавно новинарима, председник Буш је рекао да су циљеви САД у Авганистану ограничени на привођење терориста правди — а не на свргавање владајућег талибанског режима. Иако би очигледно желео да види нову владу у тој земљи, господин Буш је одлучио да то не постави као експлицитан циљ предстојеће војне акције САД. Како је сажето рекао, ми се не бавимо изградњом нације.
Речи председника су на једном нивоу биле разумљиве. Колико год талибани били лоши, примарни амерички циљ у борби против тероризма мора бити слабљење капацитета Осаме бин Ладена и његове организације Ал-Каида да изведу будуће нападе на Сједињене Државе и њихове савезнике. У војном смислу, то значи заробити што је могуће више терориста и осигурати да не могу да користе места попут Авганистана као уточишта за своје активности. Не може се дозволити да одмазда против Талибана због скривања Ал-Каиде омета ове примарне циљеве. С обзиром на подршку Пакистана талибанима и његово гађење према покрету отпора Северне алијансе у Авганистану, ризиковали бисмо да изгубимо приступ критично потребном пакистанском ваздушном простору, базама и обавештајним информацијама ако бисмо у овом тренутку експлицитно циљали талибане.
Међутим, и на моралним и на политичким основама, господин Буш не сме тако категорично да искључи изградњу нације. Можда никада неће бити могуће да Сједињене Државе окупирају и обнове Авганистан као што су то учиниле Немачка и Јапан после Другог светског рата. Али не смемо оставити Авганистан у још горем разарању након наших предстојећих војних акција.
Политички гледано, Сједињене Државе не могу себи приуштити да појачају широко распрострањену перцепцију да су индиферентне према судбини исламских народа. Управо такве перцепције мотивишу многе терористе, укључујући и неке од оних који су умешани у трагичне догађаје 11. септембра. Многи муслимани, с правом или не, криве Сједињене Државе за тежак положај ирачког народа и слом арапско-израелског мировног процеса. Такође се сећају како су Сједињене Државе подржавале авганистанске муџаидене у њиховој борби против Совјетског Савеза 1980-их, да би напустиле њих и авганистански народ уопште након што је Михаил Горбачов наредио својим трупама да се врате кући. Као резултат те циничне одлуке Вашингтона, уследио је грађански рат у Авганистану — на крају је створио услове који су талибанима омогућили да преузму контролу над већим делом земље.
Господин Буш је сада спреман да усвоји исту врсту политике данас. Без да то експлицитно каже, он сугерише да ћемо помагати Северној алијанси само толико дуго да постигнемо наш главни стратешки циљ да заузмемо Бин Ладена и његове главне потпоручнике и протерамо Ал Каиду из Авганистана. Тада бисмо своје некадашње савезнике препустили било којој судбини да их чека.
Поред политичких проблема који би стварали, таква политика би била неприхватљива из моралних разлога. Америчка војна акција ће несумњиво погоршати положај Авганистанаца. Чак и ако се бомбардовање врши пажљиво, неки невини ће претрпети колатералну штету. Наша подршка авганистанском отпору ће такође интензивирати и проширити грађански рат у земљи. Узети заједно, ове акције ће ометати рад хуманитарних агенција у земљи у којој су милиони интерно расељених и већини недостају значајне резерве хране. Од 1978. најмање милион Авганистанаца је умрло због ратовања у њиховој земљи. Америчка војна акција само што није допринела томе. У најмању руку, морамо осигурати да живот Авганистанаца постане бољи када се рат заврши.
Секретар одбране Доналд Рамсфелд, који иначе није познат као главни градитељ нације ове администрације или хуманитарац, ипак је показао бољу процену о овој моралној дилеми од председника последњих дана. Он је изразио искрену забринутост због тешког положаја Авганистанаца и поручио да Сједињене Државе треба да учине све што могу да олакшају њихову патњу. Али шта ми заиста можемо учинити?
Прво, апсолутно морамо пружити помоћ свим Авганистанцима до којих можемо доћи. То значи директну улогу америчке војне летеће залихе у делове Авганистана које контролише Северна алијанса. То такође може значити испуштање хране и залиха у ваздух на одређеним местима која су још увек под контролом талибана, чак и под ризиком од изгубљених живота Американаца.
Друго, морамо радити на проширењу Северне алијансе да укључи племена из етничке групе Паштуна. То је неопходно ако тај савез жели да има легитимитет у Авганистану као могући владајући режим; такође је неопходно ако се Пакистан жели убедити да прихвати неопходност нове владе у Кабулу.
Треће, морамо планирати да обезбедимо одрживу економску помоћ будућој авганистанској влади под условом да задовољи основне хуманитарне и економске стандарде. Таква помоћ сада не може бити испоручена, али се може обећати.
Ниједна од ових мера не захтева суштинску промену у политици САД у поређењу са оним што је сада планирано. Ниједан не би требало да захтева прекид сарадње са нашим критичним пакистанским савезником у наредним недељама и месецима. Али они би отишли далеко у правцу јачања моралне јасноће и међународне политичке привлачности наших напора.