Брегзит, ирски бацкстоп и споразум на Велики петак

Један од раних потеза Бориса Џонсона као премијера био је да одбаци такозвану резервну одредбу, што се показало као најспорнији део споразума о Брегзиту који су преговарале Тереза ​​Меј и ЕУ. Заштитни механизам би привремено задржао Уједињено Краљевство у Царинској унији Европске уније док се не пронађе трајно решење којим би се избегла чврста граница између Републике Ирске и северне покрајине.





Брисел је одбацио Џонсонов гамбит да уклони заштитни механизам, чинећи Брегзит без договора 31. октобра виртуелном сигурношћу. С обзиром на интерес ЕУ за очување јединственог тржишта и обавезе Велике Британије као чланице Светске трговинске организације, изгледи за чврсту границу унутар Ирске у том случају су неизбежни. Тако би подела острва угрозила одредбе Споразума о Великом петку договореног 1998. године и подигла баук грађанског насиља. Ово би се могло избећи одржавањем референдума на којем би грађани Северне Ирске гласали о томе да ли желе или не да се отцепе од Уједињеног Краљевства и постану део Уједињене Ирске, да ли желе да остану део ЕУ или да се отцепе од ње.



Заштита је настала када је Уједињено Краљевство одбацило предлог ЕУ да уведе царинске контроле у ​​Ирском мору. Очување континуитета између Велике Британије и Северне Ирске био је захтев о коме се не може преговарати од стране Демократске унионистичке партије (ДУП). То је било важно јер је подршка ДУП-а била кључна за бившу премијерку Терезу Меј. Мејова влада је у својој првој белој књизи о Брегзиту позвала на споразум из Белфаста и поновила приврженост Уједињеног Краљевства уставном оквиру постављеном 1998. Заштитни механизам је производ онога што је Мејова више пута називала својим црвеним линијама. Њихов резултат је био да је проширење трговинске границе на читаво Уједињено Краљевство била једина одржива опција и да је ЕУ невољко пристала на заштитни механизам.



Док је одбијање заштитног механизма политички разумљиво, разоткривање Споразума на Велики петак није прихватљиво. Споразум доноси могућност да северна покрајина изрази жељу да се придружи Републици Ирској и служи као обавезујућа обавеза за обе владе да уведу и подрже у својим парламентима законодавство како би се та жеља спровела. Једини начин да сазнате које су то жеље данас био би да поставите питање грађанима Северне Ирске. Недавни, иу неким аспектима сличан случај, показује да ово има политичког смисла.



Искуство Француске са сукобом у Новој Каледонији 1998. нуди лекцију у том погледу. Тада је тадашњи премијер Мишел Рокар преговарао о споразуму између француских униониста и каначких независних. Овај споразум, који је започео дуг период грађанског мира, укључивао је и проспективни референдум о будућности територије. Тај референдум је одржан без инцидената у новембру 2018. Учешће је било високо (81 одсто) и већина је гласала за останак у саставу Француске (56,7 одсто). Паралеле су јасне.



Одржавање референдума у ​​Северној Ирској након 20 година мирне коегзистенције између две заједнице мање је чудна идеја него што многи мисле. Заиста, изборни услови никада неће бити повољнији него данас, пошто две главне групе у Северној Ирској имају сличну тежину (40,8 одсто римокатолика и 41,6 одсто некатолика према попису из 2011. године). Уместо да се заснива само на верским и историјским поделама, образложење за референдум би имало неколико одредница повезаних са последицама припадности или неприпадности ЕУ.



Недавна анкета показује да би 55 одсто испитаника [у Северној Ирској] сигурно или вероватно подржало Уједињену Ирску у случају да Уједињено Краљевство изађе без договора, при чему би овај проценат пао на 48 процената ако би Уједињено Краљевство изашло под условима повлачења Споразума и на само 29 одсто ако УК остане у ЕУ. Какви год да су резултати правог гласања, ово барем сугерише да би историјске поделе могле бити мање важне за гласаче Северне Ирске него претња тешког Брегзита.

Белфастски споразум је кристално јасан у вези са организовањем референдума у ​​Северној Ирској. Споразум каже: Државни секретар ће вршити овлашћење [држања гласања] ако, у било ком тренутку, изгледа вероватно да ће већина оних који гласају изразити жељу да Северна Ирска престане да буде део Уједињеног Краљевства и формира део Уједињене Ирске.



Нико никада не може да предвиди исход референдума, али чињеница да су грађани Северне Ирске гласали за останак 2016. године (већином од 2-1) довољан је наговештај да жеља људи данас заслужује гласање.



зимски солстициј северне хемисфере

Услови таквог референдума биће изузетно осетљиви, али британско искуство у вези са референдумима и децентрализацијом је богато и нуди снажну основу за његову припрему. Као што је горе наведено, питање могао да се прилагоди из текста Споразума из 1998. године. Могло би се поставити питање: да ли би Северна Ирска требало да престане да буде део Уједињеног Краљевства и да буде део Уједињене Ирске? друго, институционалну будућност Уједињене Ирске би се могло преговарати кроз продужење Споразума из 1998. и ситуација у северној провинцији би могла бити инспирисана актима о децентрализацији који тренутно владају Шкотском и Велсом.

Било је тешко постићи договор на Велики петак. Између осталих фактора, амерички председник Бил Клинтон и сенатор Џорџ Мичел одиграли су истакнуту улогу у стварању компромиса. Ништа што би могло да се приближи таквој врсти лидерства данас не постоји и добијање подршке за референдум захтевало би активно међународно и политичко учешће.



Изгледи наметања ирске копнене границе дезорганизовали би привреду Северне Ирске; то би такође наметнуло озбиљне политичке трошкове ЕУ. Из ових разлога, референдум у Северној Ирској треба предложити, разговарати и организовати што је пре могуће. Ово би могла бити последња шанса да се отарасите блокаде, како премијер Џонсон тако жарко жели, док Лондону даје осећај уређеног Брегзита.