Сведоци смо спољнополитичког еквивалента филма Дан мрмота. Садам Хусеин опет одбија да испуни своје обавезе—и опет Сједињене Државе журе да покушају да изграде међународну подршку за своју позицију. Међутим, Клинтонова администрација је спутана недостатком доследности. Прошло је више од три месеца откако је Ирак престао да дозвољава такозване изазовне инспекције локација за које се сумња да производе или крију оружје за масовно уништење, укључујући хемијско, биолошко и нуклеарно оружје.
Суочена са овим чином ирачког непоштовања, администрација није урадила ништа, упркос тешким речима прошлог фебруара да ће сваки нови акт ирачког пркоса бити дочекан одлучном војном силом.
Као што је његов образац, Садам је на овај најновији знак америчке слабости реаговао новим сондама. Сада одбија да дозволи међународним инспекторима приступ свим локацијама у Ираку, укључујући оне које су претражене у прошлости и које су подложне дугорочном надзору како би се осигурало да остану чисте.
Сједињене Државе треба да делују — и то ускоро. Не ради се само о томе да је кредибилитет САД у питању, иако то није нешто што треба олако одбацити. Пре је да се Ираку не може дозволити да развије оружје за масовно уништење. Садам их је раније користио; могао би опет. Следећа пустињска олуја ће бити далеко тежа и скупља ако се морамо супротставити Ираку наоружаном биолошким, хемијским или нуклеарним оружјем. Постоји и разлог за страх да ће Ирак своје оружје за масовно уништење ставити на располагање терористима. У зависности од америчких претњи одмаздом за одвраћање од таквих акција Ирака, далеко је од идеалног.
Неће бити лако убедити многе друге у потребу да се суоче са Садамом. Владе су уморне од суочавања са овим проблемом. Године економских санкција створиле су симпатије за ирачки народ. Одсуство снажног напора САД за мир на Блиском истоку удаљило је већи део арапског света. Чини се да су Руси и Французи више забринути због враћања новца који им дугује Ирак него због позивања Ирака на одговорност. Ипак, Сједињеним Државама нису потребна додатна овлашћења УН да се носе са Садамом. Резолуција којом је окончан Заливски рат захтевала је да Ирак у потпуности сарађује са међународним инспекторима за оружје. Ирак је прекршио прекид ватре; више нисмо дужни да се задржавамо.
Али како деловати? Могли бисмо користити војну силу, али за шта? Ово није само академско питање. Немогућност администрације да одговори на исто питање почетком ове године довела је до фијаска у односима с јавношћу и спољној политици у држави Охајо. Нажалост, не постоји хируршка опција која би нам омогућила да уништимо ирачко оружје за масовно уништење. Немогуће је циљати и уништити оно што не можете лоцирати. Такође није опција уклањање Садама. Какве год биле предности позива да се подрже његови противници, ова идеја је ирелевантна за изазов који је пред нама. Не ради се само о томе да је то далеко, већ и да би изградња одрживе опозиције дуго трајала. Садам би вероватно имао оружје за масовно уништење пре него што бисмо имали било какву шансу да га збацимо.
Администрација наводно разматра неколико дана – или дуже – казненог бомбардовања Ирака. Ово нема смисла. Када се прашина слегне, Садам би се појавио више него икад и и даље неће бити инспекције оружја.
Међутим, оно што можемо да урадимо је да нападнемо оне објекте који су предвиђени за надгледање или било који сумњиви објекат који би иначе био мета изазовне инспекције. Урадићемо са авионима и крстарећим пројектилима оно што нам Ирак неће дозволити са инспекторима. Такви напади неће решити проблем ирачког неконвенционалног оружја, али би требало да смање његов обим.
Сједињене Државе такође треба да нападну војне циљеве као казну за непоштовање Ирака. Такви напади могу имати користан нуспродукт убеђивања оних снага од којих зависи Садам да се окрену против њега. Овај курс ће изазвати дипломатске протесте у Москви и Паризу, а вероватно и јаче протесте у арапском свету. Подршка задржавању санкција могла би да се смањи.
Неке, али не све ове реакције могу да модерирају председник и његови главни помоћници који више пута објашњавају шта радимо и зашто. Такође ћемо морати да уложимо велике напоре да ограничимо колатералну штету невиних – и јасно ставимо до знања да ће Ирак бити слободан да извози неограничене количине нафте ако дозволи неспутане инспекције и реши сва питања о својим програмима неконвенционалног наоружања.
Биће тешко одржати такав план суочени са неизбежним протестима. То ће такође убедити Садама да попусти и дозволи наставак инспекције оружја. За то би могли бити потребни месеци или чак године повремених, али редовних напада на Ирак. Биће захтевно и војно и дипломатски.
Али стратегија неће бити скупља од допуштања Ираку да обнови биолошку или нуклеарну способност. Ипак, овим путем треба да идемо само ако смо спремни да останемо на том путу. Једина ствар која је гора од неглумљења била би да почнете и не доведете до краја.