Учешће Индије у мировним операцијама Уједињених нација (УНПКО) је вероватно без паралеле, она је била један од највећих доприноса мировних снага и претрпела је највише жртава у том процесу. Индикативно за циљ мировних мисија УН, 80 проценат индијских мировних снага тренутно служи у Африци и 70 процената свих жртава је тамо задобијено. Очигледно, на основу ове статистике, мисије УН служе као темељ војног ангажмана Индије и помоћи Африци. Међутим, све је већа дебата о ефикасности ових мисија и користима Индије од њеног континуираног учешћа. На више начина, Индија и Африка су на раскрсници по овом питању. Обе заједнице треба да превазиђу флоскуле и да се укључе у озбиљан, одржив дијалог о улози Индије у будућој безбедносној архитектури у Африци.
Историјски гледано, Индија је учествовала у скоро свим мировним операцијама УН у Африци. Најпознатије је да је Индија помогла да се успостави тренд у мировним мисијама тако што је распоредила значајан контингент - око 5.000 војника уз помоћ лаких бомбардера, у Операције Уједињених нација у Конгу (ОНУЦ) од 1960. до 1963. Ова милитаризована мисија је обезбедила јединство Конга и резултирало максималним бројем жртава које је Индија претрпела у било којој операцији УН. Крај Хладног рата довео је до наглашеног повећања мировних операција УН у Африци. Индија је допринела овим напорима и била је активан учесник у готово свим мисијама, слањем војних посматрача у Намибију (1989-1991), Анголу (1989-1991), Либерију (1993-1997 и од 2007), Конго (од 1999), Етиопију -Еритреја (од 2000.), Обала Слоноваче (од 2004.) и, значајније, слање војних контингената у Мозамбик (1992-1994), Сомалију (1993-94), Руанду (1993-1996), Анголу (1995-1995), Сијера Леоне (1999-2000), Конго (од 2005. надаље) и Судан и Јужни Судан (од 2005. надаље). Ови војни контингенти су с времена на време предузимали „снажне“ операције које се граниче са мисијама типа за спровођење мира, наносећи и трпећи жртве у том процесу. Да би подржала ове операције, Индија је такође распоредила хеликоптере за напад и подршку, који су увек у недостатку и који су критични за превазилажење огромних удаљености у Африци. Знаковито је да је дошло до значајног међународног негодовања када је Индија објавила да повлачи неке од својих хеликоптера за подршку мисијама унутрашње безбедности код куће. Иако је распоређивање војске добро познато, улога полиције, укључујући жене полицајке и специјалисте за цивилна питања која помажу у задацима као што су спровођење избора или друге вежбе изградње капацитета, није ништа мање важна. Према неким стручњацима, стога удружени напори Индије чине окосницу мировних мисија УН и она је тренутно ангажована у 12 од 15 активних мировних мисија.
да ли се сатови мењају у 2019?
Разумљиво је да индијске дипломате и војни официри наглашавају свој допринос очувању мира УН. Захтев Индије за сталним чланством у Савету безбедности Уједињених нација (СБУН) почива, између осталих фактора, на њеном доприносу УНПКО. Током времена док је Индија била на несталном месту у Савету од 2011. до 2013. године, идентификовала је очување мира као кључну агенду која износи идеје за побољшање његове ефикасности. Индијска војска је такође дубоко интернализовала идеал деловања под 'Плавим шлемом', поносећи се успехом својих мисија. Обликовани дугогодишњим искуством, многима у војсци је тешко замислити рад ван граница Индије без санкција УН.
Међутим, у последње време постоји све већа дебата о континуираној улози Индије у мировним операцијама. Многи доводе у питање користи које Индија има од њеног значајног улагања у радну снагу и војне ресурсе. Истичући лоше опремљене, овлашћене и вођене операције које карактеришу мировне операције УН, Нитин Паи и Сушант Синг тврде у Индијски експрес да континуирано учешће није сразмерно резултатима – било кроз добијање места у Савету безбедности УН или у добијању статуса велике силе. Штавише, примећујући да очување мира углавном спроводе трупе из земаља у развоју, они тврде да одржавање таквог друштва значи да Индија не може бити схваћена озбиљно као самостална велика сила у УН. Коначни извор критике био је лош публицитет који је генерисан случајевима сексуалног малтретирања и корупције које су наводно починиле неке индијске мировне снаге и оптужбе да није успело да адекватно заштити цивиле. Нису све ове критике валидне, посебно појам онога што дефинише „велику силу“, али пружају прилику да се расправља о будућности мировних операција УН и улози Индије у Африци.
помрачење месеца вечерас
Парадоксално, аспекти ове дебате – посебно у погледу ефикасности мировних операција УН – одјекују у неким афричким земљама. Неуспеси мировних операција УН током 1990-их, највидљивији у Сомалији и Руанди, довели су до смањења броја мисија и губитка поверења. Постојао је осећај да су УН одрекле своје улоге и то је, према речима Квесија Анинга и Фестуса К. Обина, створило осећај афричке солидарности у проналажењу афричких решења за афричке проблеме. Ова осећања су довела до тога да је Афричка унија (АУ), група од педесет четири земље коју чине све афричке државе, осим Марока, послала 64.000 мировних снага од 2004. године у бројне мисије на континенту, укључујући Централноафричку Републику, Нигерију, Дарфур и Сомалију. Његова тренутна мисија у Сомалији, под називом АМИСОМ, састоји се од 22.000 мировњака и ангажована је у интензивној борби са Ал Каидом повезаном АИ-Шабаб групом. Економска заједница западноафричких држава (ЕЦОВАС), блок од петнаест земаља, такође је предузела мировне мисије у Либерији, Сијера Леонеу и Гвинеји Бисао. Међутим, значајно је да ове мисије скоро у потпуности финансирају донатори попут УН, ЕУ или САД и само 2,3 процента буџета АУ за мировне операције долази из њених држава чланица.
Овакви догађаји сугеришу да је будућност мировних операција УН у Африци на раскрсници. С једне стране су богате западне земље које финансирају, али не ангажују своје трупе у мировним мисијама. Они су све незадовољнији растућим трошковима мировних операција УН-а – садашњи буџет од 9 милијарди долара је највећи икада. Поред тога, поставили су питања о способности и посвећености мировних снага да спасу животе цивила, проводећи идеју о снажним, мировним мисијама. Неафричке земље које дају трупе, углавном из Јужне Азије и Јужне Америке, између осталих, поричу да је то случај и уместо тога тврде да се са њима не консултују адекватно када се мисије формулишу. Афричке земље, које такође чине највећи део људства, ухваћене су у средњем финансијском смислу зависне од „развијених земаља“, док им је потребна додатна радна снага, ресурси и подршка „земаља у развоју“ да би ојачале своје способности.
Трећи самит Индијско-афричког форума у октобру 2015. нуди прилику да се размотри нека од ових питања како би се додатно ојачала безбедносна сарадња. У том правцу постоје три главне препоруке које произилазе из ове анализе. Прво, Индија и Африка треба да започну озбиљну дискусију о будућности мировних операција УН у Африци. Ово треба да узме у обзир критике упућене против њега – неуспех заштите цивила или оптужбе за лоше понашање и корупцију. Оно што је најважније, требало би да се фокусира на кораке за повећање укупне ефикасности мировних мисија и истраживање могућности за решавање и окончање сукоба.
Друго, Индија би требало да размотри повећање своје безбедносне помоћи афричким земљама. На претходном самиту Афричко-индијског форума у Адис Абеби 2011. године, премијер Манмохан Синг најавио је допринос од 2 милиона долара за АМИСОМ. Ово би требало знатно повећати, поготово што је ова мисија укључена у интензивна борбена дејства. Поред тога, Индија је распоредила тимове за војну обуку у Боцвани, Замбији, Лесоту и Сејшелима. Такве односе треба унапредити и понудити другим земљама које изразе интерес. Помоћ Индије могла би да буде кључна и исплатива у преношењу специјализованих вештина као што су летење хеликоптером, евакуација повређених, медицинска обука, итд. Индија такође може да понуди артикле за радио-уређаје налик одбрамбеној трговини, војна возила и друге продавнице убојних средстава.
Коначно, Индија и Африка би требало да одбаце своју уочену суздржаност да разговарају о безбедносним питањима и да успоставе одбрамбени дијалог на високом нивоу. По свему судећи, постојећи одбрамбени дијалог Индије са афричким земљама је на билатералној основи. Ово је разумљиво јер различите афричке земље имају различите перцепције о безбедности. Међутим, у последње време долази до постепеног заокрета ка мултилатералним безбедносним ангажманима. Као што је раније речено, АУ и ЕЦОВАС се полако појављују као озбиљни актери. Признајући овај развој догађаја и у свом настојању да подржи ове институције, Индија би требало да понуди одржавање дијалога о одбрани са овим организацијама. Ови дијалози би могли да се фокусирају на улогу регионалних удружења, изградњу капацитета и целокупну безбедносну архитектуру. Дугорочно гледано, историјски модел очувања мира у Африци који финансира Запад и који углавном чине азијске земље – је неодржив. Иако је буџет за мировне операције УН тренутно на рекордном нивоу, овај ниво финансијске подршке није осигуран. Напори Индије у очувању мира до сада су били изузетни, али сада је можда време да се пређе на решење „који води Африка”. Постепено смањивање њених одговорности за очување мира стога може бити најбоље - и може имати додатну предност у коначном побољшању односа Индије и Африке.
највећа планета на свету