Североисточна Азија се суочава са ризиком од нарушеног поретка због све већег супротстављеног национализма и промене путања моћи, пише виши сарадник Броокингса и председник Фондације СК-Кореа у корејским студијама Џонатан Полак у новом раду. Иако би таква забринутост могла изгледати очигледно у светлу нуклеарних провокација Северне Кореје, даља анализа сугерише да супротстављени наративи Јапана и Јужне Кореје – упарени са успоном Кине – убризгавају ниво неизвесности око будућег поретка североисточне Азије. У свом раду Полак истражује факторе који ремете регионалну стабилност у североисточној Азији, као и проблеме са којима се суочавају савезници САД у региону и њихов утицај на дугорочне стратешке интересе САД.
Севернокорејски програм нуклеарног оружја постао је непосредан и растући ризик за стабилност и безбедност у североисточној Азији, а можда и шире, пише Поллак. У распону од тестова балистичких ракета до претњи превентивним нуклеарним нападом, провокације Северне Кореје изазвале су несигурност међу савезницима САД у погледу уверавања о проширеном одвраћању у североисточној Азији.
Полак не искључује могућност дугорочног сазревања нуклеарних и ракетних способности Севера и пише да је Северна Кореја суштински променила стратешке улоге за све регионалне актере. Истовремено, додаје, не може се претпоставити дугорочни опстанак севернокорејског режима, а САД би требало да процене све могућности и одвагају ризике и потенцијалне последице, идеално у блиској сарадњи са Јужном Корејом и Кином.
Јужна Кореја и Јапан, кључни савезнички односи у региону, слажу се да Сједињене Државе морају задржати своју јединствену улогу у стратешком одвраћању. Ипак, Полак примећује да два савезника изражавају своје амбиције и траже већу реч у својим безбедносним стратегијама. Јапан, под премијером Шинзо Абеом, има за циљ да оствари већи суверенитет у својој политици националне безбедности док преузима већу безбедносну улогу у Азији и Пацифику. У међувремену, Јужна Кореја добија већу аутономију у оквиру свог заједничког оперативног командног система и континуирано инсистира на разноврсној политици одвраћања и одбране пред непосредном нуклеарном претњом.
први корак на месецу
Он тврди да оно што забрињава су разлике између два савезника по бројним значајним питањима, посебно у њиховом приступу Кини. Јапан је био заокупљен повећаним капацитетом Кине за војне операције изван кинеског копна, и сада званично означава Кину као дугорочну претњу националној безбедности у својој Белој књизи о одбрани. Насупрот томе, Јужна Кореја сматра Пекинг важним економским партнером и неопходним сарадником у обуздавању севернокорејског програма нуклеарног оружја.
Друга кључна разлика лежи у ставовима савезника према уједињењу Кореје. Циљ уједињења полуострва је дуго био централна политика владе Јужне Кореје од краја Корејског рата, али Полак тврди да могућност уједињења изазива велику опрезност и амбивалентност код Јапана. Он такође примећује како две земље нису биле у стању да обликују заједнички идентитет, не само због опипљиве политичке и међуљудске дистанце између лидера, већ опречни ставови у обе земље откривају дубок, још увек спорни национализам у оба друштва.
Такви различити приступи сугеришу две јасно различите визије за будућност региона, што доводи до мање предвидљивог управљања савезом за Сједињене Државе. Поллацк наглашава да би ови подјели у политици могли директно утицати на политичке, економске и сигурносне односе САД широм Азије и Пацифика. Штавише, Сједињене Државе више не могу очекивати од својих савезника да се повинују америчким безбедносним преференцијама и морају да се позабаве својим амбицијама и забринутостима.
Иако су недавне акције Северне Кореје знатно ублажиле неке од разлика које су ометале ближе односе између Токија и Сеула, Полак препоручује да следећи амерички председник да приоритет искреној дискусији између сва три лидера, посебно са могућношћу транзиције јапанског руководства и новог Председник Јужне Кореје 2018.
Упркос јасним размимоилажењима у политичко-војним питањима између Сједињених Држава и Кине, Полак верује да ниједна од земаља нема намеру на дугорочнији супротстављени однос и предвиђа однос заснован на комбинацији продубљивања сарадње и управљане конкуренције. Међутим, не постоји гаранција да ће то заиста бити случај и да ће будућност њихове везе зависити од тога да ли се њихове разлике могу обуздати.
Већи изазови у америчко-кинеским односима биће регионални и стога, Поллацк саветује да будућа стратегија САД према Кини остане свесна односа САД и политичких обавеза у ширем смислу. Све време, државе у региону се боре да избалансирају сопствене односе између Сједињених Држава и Кине у контексту промене динамике моћи.
живећи као гусар
Блиски односи Сеула са Пекингом у почетку су изазвали одређени оптимизам да Јужна Кореја може послужити као мост између Сједињених Држава и Кине. Али овај став је постао мање сигуран након оштрог одговора Пекинга против САД-Јужне Кореје споразум о распоређивању терминалне противваздушне одбране на великим висинама (ТХААД) на корејској територији.
Премијер Абе је веома опрезан према ономе што Поллак назива појачаним националистичким осећањима Кине и њеним акцијама у спорним поморским доменима. Ово је навело Јапан да прошири своју сарадњу у области одбране са Индијом и Аустралијом и истовремено везује своју политику са Сједињеним Државама у нади да ће спречити било какву могућност да би се стратешка повезаност Америке са Јапаном могла распршити. Ипак, остаје питање да ли ће америчка политика према Кини у потпуности одговарати јапанским очекивањима и стрепњама.
Сједињене Државе су деценијама имале успех у политици у североисточној Азији, али Полак упозорава да би било неразумно претпоставити да се постојећи стратешки обрасци могу наставити у недоглед или претпоставити да ће савезници аутоматски поштовати безбедносне интересе САД. Постоји потреба да Сједињене Државе пажљиво размотре своје будуће циљеве за регион, а да би то урадиле, морају у потпуности разумети снаге које покрећу стратешку дебату у Јапану и Јужној Кореји, сматра Полак. Од непосредне претње Северне Кореје до дугорочне рачунице америчко-кинеских односа, следећа америчка администрација се суочава са кључним безбедносним изазовима у североисточној Азији који могу ефикасно да поремете будући регионални поредак.