Војна хунта која је гвозденом песницом владала Бурмом од 1988—и преименовала је у Мјанмар— одржаће националне изборе 7. новембра . На последњим изборима 1990. године убедљиво је победила опозиција Национална лига за демократију (НЛД) коју води нобеловка Аунг Сан Су Ћи. Међутим, хунта је одбацила резултат и држала је Аунг Сан Су Ћи у кућном притвору већину последњих 20 година.
У исто време, хунта није успела да реши етнички сукоб који лежи у средишту сада најдужег непрекидног грађанског рата на свету, који датира још од формалне независности земље од британске колонијалне владавине 1948. Штавише, за разлику од других ауторитарних режима у Азији у последњих 50 година, генерали који су управљали земљом од првог пуча 1962. године потпуно су покварили посао економског развоја. Од земље југоисточне Азије са најсјајнијим економским изгледима на крају Другог светског рата, Бурма се стално спуштала на најнижи ранг земаља по већини социо-економских показатеља.
који је кристобал дебелог црева
Америчка влада је интензивно заинтересована за Бурму од 1990. године упркос њеној удаљености и њеној маргиналној важности на глобалном нивоу према конвенционалним мерама. Влада САД је предводила свет у увођењу економских и политичких санкција против Бурме и спонзорисала резолуцију Савета безбедности УН којом се осуђује режимско кршење људских права које је на који су Кина и Русија уложиле вето 2007 .
Политичка врућина која се огледа у политици америчке владе према Бурми од 1990. долази од америчких заговорника људских права и демократије окупљених харизмом Аунг Сан Су Ћи и подстакнутих несавесним третманом војне хунте према њој. Али санкције и мегафонска дипломатија нису ублажиле патњу 50 милиона људи који живе унутар граница Бурме. Заиста, то је можда олакшало хунти да задржи контролу и настави да експлоатише ресурсе земље за сопствену корист.
Свака част, пре годину дана Обамина администрација је најавила нијансиранију политику прагматично ангажовање . Нова политика, међутим, готово да нема видљиву домаћу подршку у САД и тек треба да донесе било какве опипљиве резултате. Заиста, изгледало је да је Обамина администрација одступила од политике након хунте у марту донео пет закона за спровођење избора 7. новембра. Закони стављају шпил у корист партија које подржава влада и против опозиционих партија. Целом изборном процесу недостаје кредибилитет јер се њиме ступа на снагу устав, усвојен на очигледно намештеном референдуму 2008. године, коме недостају одређене фундаменталне демократске карактеристике.
Влада САД, Бурма Асоцијација нација Југоисточне Азије (АСЕАН) и Уједињене нације позвале су режим да осигура да избори буду слободни, фер, отворени и транспарентни, безуспешно. Једини замисливи исход је горњи и доњи дом националне скупштине и 14 суб-националних скупштина држава и региона, у којима доминирају изабрани представници странака које подржава влада и именовани чланови из војске. Док ће следећа влада бити цивилна по форми, она ће у стварности бити потпуно војна.
Американци су заинтересовани за изборе у Бурми због нашег снажног уверења и посвећености демократији, не само код куће, већ и широм света. Ипак, Американци још увек уче колико је тешко извозити демократију у стране земље, а ми смо и даље изненађени када се земље које су прихватиле демократију – попут Тајланда, суседа Бурме – врате ауторитарној владавини суочене са домаћим превирањима.
Американци такође имају снажан хуманитарни импулс и геополитички интерес који утичу на политику САД. Желели бисмо да видимо како становништво Бурме убире предности економског напретка који уживају недемократске земље у Азији као што је Вијетнам, као и нове демократије као што је Индонезија. Желели бисмо да видимо да Кина и Индија раде заједно како би помогли Бурми да реши своје унутрашње сукобе и да се модернизује, уместо да се такмиче једни са другима у добијању приступа обилним природним ресурсима Бурме (нарочито природном гасу).
Имајући у виду ове вишеструке интересе, може се изнети аргумент да се мање фокусира на изборе 7. новембра, а више на владу која ће се појавити у првом кварталу 2011. Већина академских експерата види изборе као први корак у преносу власти на нова генерација војних официра која има власт у квазидемократском оквиру. Ако америчка влада игра паметно на своје карте, исход би могао бити режим који даје веће поштовање људских права и пружа више економске слободе становништву које дуго пати, као и земља која се постепено креће од азијског проблема до другог азијског покретача економски раст.