Ове недеље се обележава петнаеста годишњица насилног гушења студентских протеста на Техеранском универзитету. Био је то догађај који је потресао Иран, уздрмао нови реформски покрет и поново потврдио корисност репресије за стражаре теократског система. Снаге које су изазвале преокрет и обликовале одговор режима настављају да прогањају Иран, чији је садашњи председник — изабран пре само годину дана уз ватрену подршку студената и реформиста — исти човек који је заговарао и помогао да се одобри насиље над њиховим редовима 1999. .
Тхе догађаји у јулу 1999 почео са затварање реформистичких новина које пробијају пут Здраво , за своја открића о ан Терористичка кампања Министарства обавештајних служби против дисидената . Затварање је уследило само неколико дана након што је парламент ратификовао регресивни нови закон о штампи. Студентске групе организовале су протесте у универзитетским кампусима у Техерану и неколико других иранских градова.
9. јула, или 18. тира по иранском календару, снаге безбедности су извршиле рацију у студентском дому Техеранског универзитета да разбију демонстрације. Насиље које је уследило уништило је популарну базу реформског покрета, посебно студентско руководство. Ухапшено је 1500 студената, стотине је повређено, а неколико убијено. Упад у спаваонице је само подстакао пожар, пошто је хиљаде младих Иранаца изашло на улице Техерана и других градова. Уследили су нереди и уличне туче међу демонстрантима и тврдолинијашким насилницима. Било је то најтеже и најтрајније грађанско насиље од револуције 1979. и први пут да су немири дотакли срце Техерана, политичког центра земље.
Мохамед Хатами, реформистички свештеник чија је симболична кандидатура за председника две године раније донела изненађујућу победу, направио је узалудан покушај да усмери средњи курс. Хатами је осудио преокрет, изразио саосећање са студентима, али је апеловао да се протести прекину и понудио само симболичне гестове званичног кајања. Хатамијева неспремност да се лично залаже за своју најпосвећенију бирачку јединицу изазвала је фрустрацију код човека и покрета, чија је заштитни знак разборитости изгледала нешто више од кукавичлука.
Са своје стране, ајатолах Али Хамнеи — који као врховни вођа има коначну власт у Исламској Републици — накратко је донео нешто блажи тон, називајући полицијски напад на спаваоницу овим горким инцидентом [који] ми је сломио срце, али са карактеристичном паранојом, такође описао против ЦИА-е и онога што је описао као скривене руке иза кулиса које ово режирају.
Теме оба лидера поновио је Хасан Рохани, тадашњи заменик председника иранског парламента и секретар Врховног комитета за националну безбедност. Рохани је био један од главних актера добро смишљене контрадемонстрације коју је организовао режим недељу дана после рације у домовима. Великој, ентузијастичној и добро наплаћеној маси, Рохани је критиковао протесте, називајући организаторе бандитима и саботерима и обећавајући да ће Техеран одлучно и одлучно угушити сваки покушај побуне.
Његово обећање за које ће бити оптужене вође протеста мохареб (непријатељ Божији) и мофасед (корумпирани на земљи) – злочини кажњиви смрћу у Исламској Републици – привукли су неке од првих међународних медија за тада мало познатог законодавца. Међутим, он је такође поновио обећања да ће истражити рацију у студентским домовима и похвалио изузетну улогу студената у иранској револуционарној историји.
Рохани није био једини ирански званичник који је стекао нови значај током кризе. Такође је запажена током ове епизоде била улога Револуционарне гарде и виших војних команданата, који су издали упозорење без преседана Хатамију . Као и Хаменеи, команданти су ову епизоду видели као отиске непријатељских стопа у поменутим инцидентима и можемо чути његово пијано кокодање. Забрана — коју је потписао, између осталих, актуелни градоначелник Техерана и водећи председнички кандидат 2013. Мохамед Бакр Калибаф — опомиње Хатамија да је наше стрпљење понестало. Не можемо више да трпимо ову ситуацију ако се не реши. Претња од војне интервенције показала се као предзнак ствари које долазе, пошто се Револуционарна гарда трансформисала у политичку и економску моћ.
Јул 1999. означио је прекретницу, иако то није било одмах очигледно. У почетку се чинило да реформска агенда није била хендикепирана догађајима. Берза је само штуцала као одговор, а највећа британска трговинска делегација од револуције стигла је у Иран само неколико недеља касније. Кхатами је наставио са својим напорима да промовише промене унутар система, а многи реформистички лидери видели су ову епизоду као причу упозорења о потенцијалу агресивне тактике да се поврати.
створење на месецу
На крају, међутим, преокрет у јулу 1999. потврдио је за многе од високо политизоване омладине Ирана фундаменталну неадекватност самог реформског покрета и чисту немогућност напредовања постепеног ублажавања апсолутистичког система. Овај осећај очаја оставио је трајни раздор међу самим реформистичким активистима, као и између становништва и руководства покрета. За тврдолинијаше, догађаји у јулу 1999. открили су да је умереност реформиста представљала њихову Ахилову пету, што је подстакло све већу снагу њихове репресије.
У деценију и по која је прошла, изазови земље су се појачали и њена политика је постала поларизованија. Када су се фурије поново појавиле деценију касније, након невероватног реизбора Махмуда Ахмадинеџада 2009. године, улични демонстранти су се бројали у стотинама хиљада, у градовима као и малим селима широм земље, а поделе су распарчале сам естаблишмент. Поново су се ирански тврдолинијаши окренули насиљу и застрашивању, угушивши устанак, али нису успели да угуше тежње иранског народа.
Рохани никада није био реформиста, ни по филозофији ни по политичком опредељењу, али успон и пад његових изгледа - и још важније, богатства нације - од јула 1999. сигурно су му пружили нови увид у опасности необуздане тврдокорне владавине. Баук обновљених унутрашњих немира назире се као позадина његових напора да постигне дипломатско решење нуклеарне кризе. Ипак, његова уздржаност, или још горе, у унапређењу домаће агенде која је подједнако амбициозна као и његови дипломатски напори поставља питање да ли се Рохани може показати успешнијим у ублажавању очекивања својих грађана него што су то учинили сами реформисти.