Прилагођавање француске привреде глобализацији је било изванредно

У вашој књизи [ Француски изазов: прилагођавање глобализацији ], наводите разлоге због којих мислите да се Француска тешко прилагођава глобализацији. По вашем мишљењу, које тешкоће је било најтеже превазићи?





Сопхие Меуниер: Француска је, наравно, далеко од тога да буде једина земља у којој глобализација представља политичке проблеме или је оспорава део јавности. Међутим, глобализација представља посебан изазов за Француску из најмање три разлога. Прво, то директно угрожава традицију француског диригиста, због губитка државне контроле над економијом — и друштвом — који имплицира. Штавише, глобализација иритира Французе јер су историјски веома везани за своју културу и свој идентитет, који данас изгледа директно угрожен глобализацијом која се често меша са американизацијом. Коначно, глобализацију је посебно тешко прихватити јер се чини да тежњу Француске ка међународној улози чини још неухватљивијом. Тако, када су у европској анкети спроведеној пре 11. септембра људи упитани: шта вам првенствено значи реч 'глобализација'?, 25% испитаних Француза је одговорило на доминацију Сједињених Држава, у поређењу са само 8% у Италији 6% у Великој Британији и једва 3% у Немачкој…



Како је француска привреда доживела, током последњих тридесет година, ову прикривену глобализацију коју описујете?



Филип Гордон: Прилагођавање француске привреде глобализацији током последњих двадесет до тридесет година било је изванредно. Не треба заборавити да су пре двадесет година, када је левица дошла на власт, хтела да оконча капитализам и кокетирала са идејом економског изолационизма. Данас ова иста левица — чак и исти појединци — управља међународном интеграцијом француске привреде без преседана: међународна трговина је порасла на 25% бруто домаћег производа (БДП) — на исти ниво као у Немачкој, и два пута више него у америчкој економији; Француске приватизоване компаније спроводе спајања и аквизиције свуда у свету и као никада раније; директне стране инвестиције (у Француску и пореклом из Француске) никада нису биле тако високе; јединствено европско тржиште роба, услуга и капитала постоји и функционише; скоро 40%, у просеку, деоница на француском тржишту (ла Боурсе) држе странци; многе француске компаније — као што су Алцател, Ренаулт и Мицхелин — зарађују више од половине својих прихода у иностранству.



Најфасцинантнији део овога је да француски лидери одбијају да то признају. Због тога је називамо прикривеном глобализацијом. Суочени са јавношћу која увек рачуна да ће држава – између осталог – обезбедити радна места, обезбедити социјалну заштиту и гарантовати пензије, француски политичари не желе да признају да у стварности све мање контролишу полуге француске привреде.



Које препреке остају француском друштву и његовој економији?



Филип Гордон: Диригизам у Француској више не постоји. Лионел Јоспин је приватизовао (чак и ако више воли да користи еуфемизам отварања капитала) више од свих влада деснице које су му претходиле. Нови извршни директори се више не обраћају држави пре него што донесу одлуке о својим аквизицијама, спајању или било чему. Чак је и чувена 35-часовна радна недеља примењена на прилично флексибилан начин, са анулизацијом радног времена и поновним преговарањем уговора, на пример. Од сада више није држава већ акционари — укључујући странце — ти који одлучују о будућности компанија. Наравно, препреке остају. Социјалне накнаде представљају нешто више од 44% БДП-а. Превише је прописа, а предузетници се суочавају са превише препрека. Француска је направила огроман напредак у домену интернета и коришћења рачунара, али остаје иза својих европских партнера. Нови француски изазов се стога састоји у наставку либерализације економије и прилагођавању глобализацији, а да се притом не напусти социјална заштита традиционалне француске економије и без губитка француског идентитета и културе.

Чини се да су кандидати у председничкој кампањи преокупирани националним питањима. Да ли ово указује на немоћ политичара у односу на велике глобалне економске појаве које не могу да контролишу?



Сопхие Меуниер: Дебата о глобализацији, као и дебата о европским интеграцијама пре ње, доприноси поновном поравнању традиционалних политичких подела. По овом питању, екстреми имају више заједничког једни са другима него са центром, а странке власти имају више заједничког међу собом него са екстремима на својој страни. Дискурс Жака Ширака о хуманизовању глобализације и Жоспинов о управљању глобализацијом су практично заменљиви, без обзира шта би рекли. И то није изненађујуће: у земљи у којој су грађани навикли да се обраћају држави ради заштите својих интереса или тражења решења за социјалне проблеме, чуварима дотичне државе је тешко да признају да је мало могу да ураде суочени са тржиштима и тенденцијама глобалне економије. Парадоксално, Европа, претеча неолибералне глобализације, постала је најбоља предност коју Француска може имати у сузбијању штетних ефеката те исте глобализације, и зато се данас у Француској тако мало расправља о теми европских интеграција. Такође је упадљиво приметити у којој мери је глобализација дозволила појаву све утицајнијих нових политичких снага, од удружења директора компанија до невладиних удружења и организација.



Француска суздржаност у погледу глобализације често се тумачи као отпор америчком моделу. Да ли мислите да тренутни улози – дипломатски, комерцијални, културни – имају тенденцију да умање или погоршају ове разлике?

Филип Гордон: Да, француски отпор англосаксонском моделу има дугу историју. Француско-америчке тензије данас делимично подсећају на тензије из 1960-их, са критикама Де Гола о америчкој монетарној, дипломатској и војној хегемонији, као и, наравно, на амерички изазов Жан-Жака Сервана Шрајбера (о чему је наша књига је својеврсни ехо) о великим компанијама које су претиле да доминирају Европом. Данас ове разлике неће нестати из најмање три разлога. Прво, ако су Сједињене Државе већ биле суперсила у Де Голово време, данас су то још више, а Француска не толерише добро америчку хиперсилу. Друго, Европа је све више у позицији да се суочи са америчким изазовима, било у области животне средине (Кјото протокол), трговине (челик и СТО), или можда у будућности, одбране. Коначно, а посебно, постоји чињеница да се глобализација у Француској често посматра — не увек погрешно — као еквивалент американизацији. Што Французи имају више проблема у управљању глобализацијом, већа је вероватноћа да ће се одупрети америчком моделу.



Сопхие Меуниер: Једначина која се често прави у Француској између глобализације и американизације неће нестати, напротив. И зато је неопходно упустити се у конструктиван дијалог како би обе стране научиле нешто о другој. То је оно што смо покушали да урадимо са овом књигом, објављеном у исто време у Француској и Сједињеним Државама, а коју су написали амерички специјалиста за Француску и једна Францускиња која живи у Сједињеним Државама. Све у свему, Французи не иду довољно далеко у свом искреном прихватању позитивних страна глобализације. То је у великој мери одговорност политичара, како на левици тако и на десници, који бирају лако краткорочно решење у виду демагошких говора који критикују глобализацију. Али прихватање позитивних страна глобализације не значи давање празног чека на амерички друштвени, економски и културни модел. Не мислимо да економски развој иде линеарном путањом која неминовно завршава америчким моделом. У том смислу појам управљане глобализације има више од чисте реторике. Ово је уједно и нови француски изазов: изазов који је Француска покренула остатку света (укључујући и Сједињене Државе) да не прихвате или одбаце глобализацију у целини, већ да јој се прилагоде на начин који користи њене предности и истовремено време покушава да управља својим потенцијално штетним ефектима.