Најава председника Трампа да ће Сједињене Државе прекинути своје војно присуство у Сирији врло брзо представља значајно одступање од претходног става администрације да ће Сједињене Државе задржати своје ангажовање на неодређено време. Процењује се да тренутно у источној Сирији делује око 2.000 америчких војника, од којих већина ради заједно са Сиријским демократским снагама (СДФ), кровним снагама које предводе Курди и које су ослободиле источне провинције земље од ИСИС-а. Повлачење из Сирије сада би било непромишљено. Упркос Трамповом оклевању, Сједињене Државе имају много већу улогу која може да спречи поновно оживљавање ИСИС-а, да се супротстави иранском експанзионизму и осигура да земља не буде захваћена стањем непрекидног рата.
Као што показује искуство Ирака, повлачење оставља празнину коју могу попунити амерички непријатељи. Иран је кренуо да искористи простор који је остао након повлачења америчких трупа 2011. То се показало критичним за иранску доминацију у Сирији, пошто је Ирак био кључна транзитна тачка која је ојачала Асадов режим са значајним оружјем и десетинама хиљада моћних Ирачана Шиитске милиције које су сада најдоминантнија снага на терену. То је такође резултирало маргинализацијом арапских сунита и Курда и интензивирањем етничких и секташких тензија које су вероватно омогућиле појаву ИСИС-а 2014.
Повлачење из Сирије ће убрзати поновно оживљавање ИСИС-а јер Сирија наставља да испуњава свој статус хуманитарне катастрофе века и биће поприште разорног сукоба годинама, ако не и деценијама, које долазе. Колективну свест Сиријаца обликовала је скоро деценија рата, а њихова прошлост ће готово сигурно обликовати њихову будућност. Ожиљци рата пружају структуралне услове који омогућавају групама попут ИСИС-а и њима сличних да напредују. У међувремену, било би глупо претпоставити да би споразум могао бити постигнут са Русијом - не када је била под његово гледајте да је ИСИС успоставио свој калифат, а не када је под њим његово заштите Асадов режим је убио 400.000 цивила.
Сиријски грађански рат је одавно престао да се бави сиријским народом — он је сада бојно поље за будућност блискоисточног регионалног поретка и равнотежу снага која долази са тим. Моћне, транснационалне наоружане групе уз подршку спољних актера искористиле су слом граница и крхкост сиријске државе—и са разорним утицајем. Они ће наставити да ометају и уништавају по својој вољи, по налогу својих међународних покровитеља.
Усред ове опасне мешавине, повлачење из Сирије ће омогућити безбедносну архитектуру којом доминира Русија у региону и убрзати хегемонију Ирана. Док ће иранска хегемонија бити неприхватљива у целом региону, друге земље на Блиском истоку су преслабе да би се ефикасно супротставиле Ирану без подршке и вођства САД. У најбољем случају — и ако буду остављени да се боре сами — амерички савезници могу да издрже прокси рат, али ће само створити главобољу Ирану и Русији. Они вероватно неће променити однос снага или променити било шта на терену. Укратко, ово је рецепт да се Сирија задржи у стању сталног ратовања.
Алтернативно, нешто од еквилибријума моћи – увиђање да ниједан актер не може да постигне одлучујућу победу у Сирији – могло би помоћи. Ту ступају Сједињене Државе: могу наметнути и култивисати правила и ограничења за интервенцију и сукоб. То се неће догодити преко ноћи, наравно, и захтева не само наставак присуства САД у Сирији, већ и надоградњу тренутног распоређивања снага на истоку земље. Чинећи то – снажно одбијајући иранске и руске покушаје да тестирају америчку одлучност и приморају њено особље да напусти земљу – Сједињене Државе се могу појавити као заштитник опште стабилности. Циљ би био да се ограничи и обузда утицај сукоба, уз обезбеђивање интереса САД сузбијањем поновног појављивања ИСИС-а и иранског експанзионизма.
У најмању руку, трајно присуство САД може осигурати да неки делови Сирије добију извесно одлагање од сукоба. У основи, то ће осигурати да територије источно од Еуфрата не постану бастион за џихадисте терористе који угрожавају регионалну и међународну безбедност и да огромна добра воља коју су Сједињене Државе створиле кроз свој рат против ИСИС-а не пропадне — и да није га кооптирао Асадов режим и његови подржаваоци, Иран и Русија.
Напред, америчка доминација у источној Сирији могла би да послужи као полазна платформа за пружање преко потребне хуманитарне помоћи остатку земље, али то би захтевало спремност САД да се боре против иранских заступника и других прорежимских група које ће покушати да преокрену такве напоре . Проширено америчко присуство на истоку могло би да спречи консолидацију и појачано учвршћивање Ирана и његових заступника, потенцијално чак и да помери равнотежу снага са ових актера и њихових покровитеља.
Сједињене Државе могу ићи још даље: могу да предводе посредничке напоре између Турске и ИПГ, оне које могу да се надограде на новооткривеној самопоузданости Турске у Сирији, да умире забринутост турске националне безбедности тако што ће се обавезати да ће обуздати ИПГ и спречити да сиријски Курдистан постане једнопартијска држава којом доминира ИПГ.
То ће захтевати свеобухватну политичку стратегију која условљава америчку подршку ИПГ спремношћу групе да подели власт са својим курдским ривалима, као и проширење подршке САД другим курдским групама у сиријском Курдистану. Надоградња на мали прозор могућности који се појавио откако је Турска преузела контролу над Африном пре три недеље може искористити регионални положај Турске и осигурати да Вашингтон не иде сам. Овај приступ такође наставља да користи ИПГ као тампон против поновног оживљавања ИСИС-а и против повећаног иранског експанзионизма.
Напори САД да посредују у сукобу између Турске и ИПГ — као и да обнове и нормализују односе са Анкаром — могли би чак утрти пут прерађеној квази верзији коалиције Међународне безбедносне снаге за помоћ (ИСАФ) предвођене НАТО-ом у Авганистану, која укључује Арапско учешће и значајан допринос Турске. Из разлога капацитета, историје и амбиција – и упркос недавном погоршању њених односа са Западом – Турска је и даље најиздржљивији регионални партнер у рату у којем Сједињене Државе нису размажене избором. Турски допринос напорима за обуздавање Сирије би увелико допринео стабилизацији земље, обезбеђивању интереса Сједињених Држава и њихових савезника и помогао да се легитимише ангажман САД у Сирији.
Сједињене Државе би свакако требале да послушају лекције из прошлости тако што ће ићи мало и постепено. Али такође мора стати уз своје пријатеље како би осигурала заједничке интересе, укључујући и изградњу добре воље која је стечена у подручјима ослобођеним ИСИС-а. Амерички савезници су крварили и умирали, и наставиће да раде на пружању хитне хуманитарне помоћи угроженом становништву, успостављању демократских норми и одговорности и јачању отпорности крхког сиријског друштва. Неће имати наде ако њихова судбина буде препуштена Ирану и Русији, који ће се радовати ако се САД повуку из Сирије.