Хачинсов преглед: Макропруденцијални режими, плаћање по учинку и још много тога
Студије у овонедељном Хутцхинс Роундуп-у откривају да тренутни амерички макропруденцијални режим вероватно не би спречио финансијску кризу, да је плаћање по учинку мање ефикасно у присуству просоцијалне мотивације и још много тога.
Желите да добијете Хутцхинсов преглед као е-пошту? Пријавите се овде да бисте га добили у пријемно сандуче сваког четвртка.
Тренутни амерички макропруденцијални режим вероватно не би спречио финансијску кризу
Од глобалне финансијске кризе, макропруденцијална регулација — регулатива која има за циљ да обезбеди стабилност финансијског система у целини — привукла је већу пажњу. Давид Аикман из Банке Енглеске и коаутори тврде да је макропруденцијални режим са одговарајуће јаким мандатом и моћи да прилагоди полугу финансијског система и ограничи задуженост сектора становништва могао значајно смањити економске последице колапса балона некретнина у САД Међутим, амерички комитет за надзор финансијске стабилности (ФСОЦ)—основан као део Додд-Франк-а 2010. године са мандатом да идентификује и реагује на ризике по финансијску стабилност САД—не одговара овом закону, кажу аутори. ФСОЦ нема макропруденцијалне полуге под директном контролом, а не долазе сви од 10 чланова са правом гласа из постојећих регулатора са мандатом да штите финансијску стабилност . Британски комитет за финансијску политику, насупрот томе, има више овлашћења и већу одговорност, и стога би имао боље шансе да одговори на крхкост пре кризе.
Плаћање за учинак је мање ефикасно у присуству просоцијалне мотивације
Даниел Јонес са Универзитета у Питсбургу, Мирцо Тонин са Слободног универзитета Бозен-Болзано и Мицхаел Влассопоулос са Универзитета у Саутемптону спровели су експеримент како би истражили како плаћање за учинак функционише у секторима у којима је просоцијална мотивација међу запосленима посебно важна, попут образовања и здравствене заштите. Експеримент је захтевао од учесника да изврше задатак формирања речи, док су аутори бележили и количину и сложеност речи, мерене бодовом. Учесници који су примили фиксну уплату по речи произвели су више, али мање сложених речи него што су учесници платили паушалну цену за укупан задатак. Када им је дат избор, радници са високим способностима су се сами бирали у шему компензације по комаду. Оба ова ефекта су нестала када су аутори у игру увели просоцијалну мотивацију обећавајући да ће дати добротворни допринос на основу поена речи. Студија сугерише да плата за учинак је мање успешна у повећању напора на мотивисаној димензији када су радници такође мотивисани користима за друштво у целини , тврде аутори. Штавише, у присуству просоцијалне мотивације, чини се да плаћа за рад не привлачи квалитетније раднике у смислу способности или мотивације.
Систем раног упозоравања могао је да предвиди 75 одсто фискалних криза између 2007. и 2015.
Светлана Церовић, Керстин Герлинг, Ендрју Хоџ и Пауло Медас из Међународног монетарног фонда креирају модел система раног упозорења (ЕВС) за предвиђање потенцијалних финансијских криза. Аутори дефинишу финансијску кризу као период појачане буџетске невоље, што резултира да суверен предузима изузетне мере као што су неплаћање кредита, штампање новца за финансирање буџета или тражење велике финансијске подршке од ММФ-а. Аутори анализирају макро, фискалне и нефискалне индикаторе у 188 земаља и идентификују специфичне индикаторе који могу предвидети финансијску панику. Они показују да, у развијеним и тржишним привредама у развоју, велики производни или кредитни јаз, дефицит текућег рачуна и пораст јавних расхода повећавају вероватноћу да ће до кризе доћи за 1 до 2 године . У земљама са ниским дохотком, глобалне варијабле које укључују смањење стране помоћи и страних директних инвестиција, промене цена хране и глобални економски раст, предвиђају будуће кризе. Ауторов модел ЕВС тачно предвиђа 75 процената криза између 2007. и 2015. Земље могу да смање вероватноћу фискалне кризе практиковањем опрезне фискалне политике и изградњом заштитних средстава за потенцијалне шокове, кажу аутори.
Табела недеље: Затегнутије тржиште рада довело је у радну снагу у САД-у више радника у првим годинама
Цитат недеље:
[У]брзање глобализације и технолошког напретка у последњих 30-ак година радикално је променило свет у коме живимо. Док су милиони људи извучени из екстремног сиромаштва, неједнакост у богатству и приходима је порасла, а земље су постале све више рањив на стране преливање и на међународне кризе уопште. Многи људи сматрају да се све земље не придржавају истих правила и стандарда и да је отворено тржиште ослабило нашу демократску контролу. Ове забринутости су стварне и треба их озбиљно схватити. Али сувише често су решења која се нуде за данашње глобалне изазове поједностављена и кратковида. На пример, подизање царина и повлачење унутар националних граница ће лишити људе економских користи од трговине и интеграције. Према проценама особља ЕЦБ-а, у хипотетичком сценарију где САД подижу царине на сав увоз робе за 10 процентних поена, а њихови трговински партнери намећу еквивалент на амерички извоз, амерички БДП би могао бити до 2½ процента нижи него у основној линији у само прве године, каже Беноит Цœуре, члан Извршног одбора Европске централне банке.
Стога постоји потреба за одрживим и ефикасним решењима за данашње изазове. Али овде лежи дилема: иако је глобализација повећала потребу за снажнијом и бољом домаћом политиком, она је такође прогресивно смањила опсег и делотворност политичких инструмената доступних појединачним земљама да одговоре на изазове које она ствара. На пример, глобализација отежава креаторима политике да регулишу и надгледају финансијска тржишта и спречавају понављајуће кризе. А ослобађањем пореске основе, слаби способност влада да подрже приходе људи и преобуче оне који су расељени због глобалне конкуренције. Стога, више а не мање међународна сарадња мора бити дио рјешења.