Територијална добит овог лета коју је Исламска држава у Ираку и Сирији (ИСИС) у обе те земље додала новом блискоисточном хладном рату о коме сам писао у аналитичком раду Броокингс Доха објављеном раније током лета. ИСИС је преименовао себе у Исламску државу и прогласио калифат у Мосулу. Претила је и Багдаду и Ирбилу у Ираку, док је консолидовала контролу над већим делом источне Сирије и водила борбу према Алепу. Њени успеси су допринели њеном броју, како у погледу добровољаца, тако и у погледу других борбених група које, иако можда не деле њену идеологију, се боре са очигледним победником. Његово језиво погубљење америчког новинара Џејмса Фолија привукло је светску пажњу, али су његови успеси месецима претходили том догађају. Америчко бомбардовање помогло је да се врате неке од његових недавних достигнућа у северном Ираку, али нико не тврди да је ИСИС поражен.
У једном смислу, ИСИС је резултат новог блискоисточног хладног рата. Основни узрок ове кризе широм региона је неуспех државних органа да буду у стању да контролишу своје границе и своје територије, да пружају услуге свом становништву и, на крају, да кривотворе заједнички политички идентитет то би могло бити основа политичке заједнице. Овај колапс нормалне државне власти није се догодио само у великим деловима Сирије и Ирака; такође се дешава у Либану, Јемену, Либији и можда чак и у деловима Египта . У недостатку контроле централне владе, појављују се локалне снаге, засноване на секташком, етничком, племенском и регионалном идентитету, како би попуниле празнину. Курдска регионална влада у Ираку, Хезболах у Либану, покрет Хути у Јемену и различите секташке милиције у Сирији и Ираку су, на различите начине, сличне манифестације неуспеха централизоване управе у овим земљама.
Али ИСИС се разликује од ових других ентитета у једном важном погледу — нема регионалног савезника или савезника велике силе. Политички вакууми који су се отворили у региону су бојна поља новог блискоисточног хладног рата. Иран и Саудијска Арабија првенствено, али и друге регионалне силе (Турска, Катар, Уједињени Арапски Емирати, Египат), подржавају локалне групе у овим унутрашњим политичким борбама и грађанским ратовима како би повећали сопствену моћ, балансирали против својих ривала и унапредили своје идеолошке дневним редовима. Иран подржава Хизболах и разне ирачке шиитске милиције, као и владу Башара ел Асада и владу у Багдаду коју предводе шиити. Саудијци подржавају и секуларне и селефијске групе у Сирији које се боре против Асада, док Турска и Катар подржавају групе повезане са Муслиманском браћом у Сирији. Катар је био главни финансијски подржавалац збачене владе Муслиманске браће у Египту; Саудијска Арабија и УАЕ подржавају Сисијеву владу која је избацила МБ. Када је изгледало да је КРГ угрожен, и Сједињене Државе и ЕУ мобилисани да га подрже.
ИСИС нема покровитеља, што га отежава уклопити у геополитичку мапу новог блискоисточног хладног рата. Свакакви људи желе да окриве ИСИС једну или другу регионалну или велику силу. Неки у арапском свету не могу замислити да би тако успешна група могла да се појави без сумњиве подршке аутсајдера и да иза себе види руку Сједињених Држава и/или Израела. С обзиром на своје салафијске исламистичке идеолошке склоности, Саудијска Арабија јесте оптужен да је њен спонзор , ако не директно онда у неком крајњем смислу. Други су покушали да прибаце кривицу за успон ИСИС-а Катар или Турска .
Ниједна од ових теорија није оправдана. ИСИС је свакако добио подршку појединаца у Саудијској Арабији и заливским државама, како у смислу добровољаца, тако и у погледу новчаних прилога. И саудијска и катарска влада улиле су много новца у сиријску опозицију; могуће је да је део тог новца завршио код ИСИС-а. Али нема доказа да саудијска влада или влада Катара директно подржавају групу. Отварајући своје границе сиријској опозицији, Турска је дозволила свим врстама група да се организују и успоставе линије снабдевања. Нико није успео да достигне ниво који има ИСИС.
ИСИС се није појавио као сила каква јесте јер иза себе има владу. Постало је у великој мери самофинансирање , зарађивати прихода од бандитизма, рекета заштите, контроле трговачких путева и преузимања уносне имовине попут рафинерија нафте и бензинских пумпи. То регрутује широко , на Блиском истоку и Северна Африка и глобално , њен успех је подстакао џихадисте и симпатизере да му се придруже. Изузетно је добро организован и дисциплиновано. Једна од његових великих предности на пропагандном нивоу је то што није клијент стране силе. Она може искрено да се представља сиријским и ирачким сунитима којима влада и на које се ослања за подршку (било да је то активна сарадња или пасивно прихватање) као чувар њихових интереса против секташких влада у Дамаску и Багдаду.
Независност ИСИС-а, истовремено велика снага организације, такође је и слабост. Има јединствену способност да уједини већину играча у новом блискоисточном хладном рату против њега. Иран и ирански савезници га мрзе због његове жестоке антишиитске идеологије. Саудијци се плаше тога као потенцијалне унутрашње претње, претварајући салафизам у а револуционарна политичка идеологија а не прорежимски бедем какав је обично био у Саудијској Арабији. Турска, Курди, Сједињене Државе, ЕУ и Русија ће изгубити ако ИСИС победи. Њени недавни успеси довели су до тога да се невољна Обамина администрација поново ангажује у Ираку, а Иранце да избацити Нурија ал-Маликија са места премијера Ирака . Вашингтон, Техеран, Багдад, Ирбил, Анкара, Дамаск и Ријад налазе се са паралелним, ако не и идентичним интересима када се баве ИСИС-ом. На крају, несумњиви таленат групе у стварању непријатеља за себе вероватно ће то учинити, не само међу спољним силама, већ и међу самим људима за које она тврди да је шампион.
Али одржавање овог привременог савеза против ИСИС-а ће захтевати посао. Будући да су регионални актери међусобно увучени у хладни рат, искушење да се фокус са ИСИС-а пребаци на њихово међусобно ривалство, ако доживи неуспехе, биће јако. Док америчка ваздушна снага и средства обавештајних служби свакако имају улогу против ИСИС-а, важнији задатак за Вашингтон је да одржи рад савеза против ИСИС-а. То значи ангажман са америчким савезницима Турском, Саудијском Арабијом и курдском владом у Ибилу како би се одржао притисак на ИСИС. То значи и подршку и притисак на ирачку централну владу да се окупи. То значи да признамо наш паралелни интерес са Ираном по овом питању. Ништа од овога није лако, али је много једноставнији задатак од суочавања са консолидованом џихадистичком државом у центру Блиског истока.