Судске номинације и потврде: чињенице и фикција
Неколико проблема савезне владе је решено 2013. Процес именовања и потврђивања савезних судија није био изузетак. У насловима је доминирала идеолошка борба око кандидата за апелациони суд округа Колумбија – маскирана као борба око тога да ли су суду потребна три од својих једанаест судија. Делимично као одговор на то што су републиканци изневерили кандидате председника Обаме за та спорна судијска места, демократе су промениле правила Сената да ускрате мањини право да блокира већину потврда.
У позадини је био наставак распада некада скоро министарског процеса председничке номинације и сенаторске потврде за попуњавање упражњених судијских места. Година је видела:
– Кандидатуре су поднете нешто бржим темпом него у Клинтоновој, и много бржим него у Бушовим администрацијама;
– Број слободних места на крају године већи него на почетку године и на почетку администрације;
Месечев календар септембар 2021
– Слободна радна места без номинованих места су високо концентрисана у државама са најмање једним републиканским сенатором;
– Петогодишње стопе апелационих потврда које су биле скоро исте као код Бушове и Клинтонове администрације, али су стопе потврда округа знатно испод Бушове администрације и нешто ниже од Клинтонове;
– Конфликт око номинација у округу постаје сличан дуготрајном спору око номинација округа;
– Одељење странке за именовање председника на апелационим судовима благо фаворизује демократске именоване, поништавајући благу предност републиканаца на почетку године.
У 2013. су се појавиле неке апсурдне тврдње (сенатор МцЦоннелл'с стопу потврде од 99 процената )—и тврдње које су бирале трешње (председника Обаме моји кандидати за судије чекали су три пута дуже да добију гласове за потврду од оних мог републиканског претходника ).
Мој циљ у овом кратком закључку на крају године је да ставим овај развој у перспективу, цитирајући неколико истакнутих фигура извучених из табела на крају дела.
НоминацијеДо краја своје пете године, Обама је имао темпо номинације сличан Клинтоновом. (Табела 1) Отприлике четвртина номинација судија дошла је 2013. Штампа се чудила томе Обама је, након изузетно спорог почетка, напредовао испред Буша ИИ по номинацијама . То је, међутим, тачно само зато што је председник Буш направио само неколико номинација током своје пете године. (Поднео је неколико округлих номинација, уместо тога се борио да потврде дугогодишње кандидате. Било је мало номинација за округ јер је био веома успешан у попуњавању упражњених места у своје прве четири године.)
Слободна радна места и слободна радна места без номинованихУпркос порасту номинација, Обама се суочава са више слободних радних места у судству него 2009. или јануара 2013. Буш и Клинтон су, насупрот томе, забележили да је број упражњених места свеукупно опао до краја своје пете године на функцији. (Табела 2)
Обама је наишао на критике, не само због високе стопе упражњених радних места, већ и због слободних места без кандидата. У априлу, сенатор Цхарлес Грасслеи (Р-Иа,) призвана неосновану тврдњу о стопи потврде од 99 процената, а затим је наставио да гура Белу кућу [да] се баци на посао, одлучи кога ће да номинује и изнесе номинације овде. Сада . . . 3 од 4 слободна места немају номиноване. . .. То је било тачно у априлу, али до краја 2013. Обама је имао већи удео кандидата на чекању на упражњена места него Клинтонова крајем 1997. и много већи удео него Буш крајем 2005. (Табела 3)
Међутим, елиминисање слободних радних места без кандидата је компликованије него што се Бела кућа једноставно баци на посао. Председник Сенатског правосудног одбора Патрицк Леахи ригорозно поштује традицију одбора да не обрађује кандидате којима се противи било који сенатор из матичне државе, без обзира на странку. Они указују на своје противљење тако што не враћају плави листић који Лихи шаље сенаторима из матичне државе тражећи од њих да провере да ли одобравам или се противим за сваког кандидата.
када је било слетање на месец
Стога је бесмислено да администрација шаље Сенату кандидата без уверавања тих сенатора да неће блокирати номинацију. Једном су сенатори других странака ретко приговарали кандидатима за судије администрације. Признали су да избори имају последице и да су странкама у поступку потребне судије да би користиле судове, и схватили су да ће на крају њихова странка контролисати Белу кућу и очекивати поштовање од сенатора других странака. У неким државама ти појмови данас изгледају као реликти сиве прошлости.
Данас, неки сенатори из матичне државе, углавном републиканци, чини се, или инсистирају на кандидатима које администрација не може да подржи или одбијају да прихвате кандидате које администрација преферира, или можда успоравају процес, проводећи своје од марта 2009. упозорење да ако не будемо консултовани и не одобримо кандидата из наших држава, Републиканска конференција неће моћи да подржи напредак у вези са тим кандидатом. . . .. Резултати онога што је један републикански сенатор назвао вишемесечним озбиљним преговорима са Белом кућом о важности попуњавања. . . слободна радна места постала су очигледна 2013. Од 29 слободних места без кандидата, 26 је било у државама са републиканским сенатором и било је у просеку много више од годину дана. Само три су биле у државама са два демократска сенатора; два од та три слободна радна места су релативно новија. (Овде упражњена места подразумевају судијска места без дужности и судије чији су носиоци функције јавно објавили планове да напусте активан статус; искључује нова слободна радна места, за која би било мало вероватно да ће бити номиновани ни у ком случају). (Табела 4) Нека дуготрајна упражњена радна места у Грузији добила су номинације прошле недеље, али су изазвала урлике протеста демократа Грузије, као што је касније наведено.
Тексас има скоро 30 одсто слободних радних места без номинованих – једно из 2008., друго из 2010., два из 2011., три из 2012. и једно из 2013. Пет њих испуњава дефиницију Правосудне конференције о хитном судском случају, на основу дужина упражњеног радног места и обим посла суда. Две, обе из 2011, налазе се у округу са трећим по висини пондерисани број предмета у земљи, а округ са упражњеним местом из 2008. има девети највећи пондерисани број случајева. (Држава подељена делегација Пенсилванија има пет од номинованих мање слободних места, а Флорида четири.)
У овом тренутку у Бушовој администрацији, упражњена радна места без номинованих била су концентрисана у државама са демократским сенаторима, иако не тако интензивно као данашња концентрација републиканских сенатора (72 одсто наспрам данашњих 90 одсто). Петнаест од 21 слободног места без кандидата било је у државама са демократским сенаторима, а упражњена радна места у државама са два демократа сенатора су у просеку 679 дана. (Табела 4) Свих пет у Калифорнији су били хитни случајеви, у просеку старости од 682 дана.
Време — упражњено место до номинацијеСве у свему, време од упражњеног места у округу до номинације значајно се повећало од Буша до Обаме—са 285 дана на 408, док је време до номинација у кругу било у суштини исто. Обамине номинације у округу стигле су нешто брже у државама са два демократска сенатора—381 дан у просеку за кандидате округа у поређењу са 470 дана у државама са два републиканска сенатора). Али бројке се нису увек одвијале онако како би се могло очекивати: државе са мешовитим делегирањем добијале су кандидате за круг брже од било којег другог. (Табеле 5 и 6)
Нисам имао времена да извршим потпуну анализу времена кандидата у округу Бусх од упражњеног места до времена номиновања, али информације о онима којима је требало више од годину дана од упражњења и онима за које је било мање од 120 дана показују нешто више номинација у државама са два Републикански сенатори у обе категорије. (Табела 7) Разлике у времену од упражњеног места до номинације за сва 53 кандидата његовог округа биле су на сличан начин скромне. (Табела 8) Време које је потребно за добијање кандидата у Сенат зависи, наравно, од много више од отпора или сарадње сенатора матичне државе. Било је прилично сталних анегдотских извештаја, на пример, о надметању Обамине администрације са сенаторима обе странке око предложених кандидата у смислу расних и родних фактора.
ПотврдеОбамина петогодишња стопа успеха у потврђивању кандидата за округе — 76 одсто — је скоро иста као код Буша и Клинтонове, иако би без две потврде промене после филибустера та стопа износила 72 процента. Међутим, његова стопа успеха од 80 одсто за кандидате округа је знатно испод Бушове стопе од 97 одсто. Само за 2013., његова стопа потврде од 73 процента је боља од Бушове 2005. године, али Обама је 2013. имао нешто више проблема у добијању потврда округа него Буш 2005. (Табела 9)
републиканац тврди да је Сенат потврдио да је 99 одсто Обаминих кандидата постало бојни поклич 2013. након што су демократе у Сенату промениле правила филибустера. Стопа потврде од 99 процената, ако би била истинита, уклонила би свако оправдање за укидање филибустера и оправдала би тај потез као превелики одговор на пад филибустера кандидата за ДЦ коло, за које су републиканци тврдили да им судије ионако нису потребне . У ствари, међутим, Сенат није потврдио ништа ни близу 99 посто Обаминих кандидата за судије. И да ли округу ДЦ, који је средином године имао четири републиканска и четири демократска кандидата, треба свих својих једанаест судија није затворено питање али једна која заслужује даљу, нестраначку анализу.
Борба против филибустера се могла избећи да је Сенату било дозвољено да потврди три најновија Обамина кандидата за тај суд и да је затражио од Правосудне конференције да предузме емпиријски засновану компаративну анализу обима посла жалбеног суда, чији резултати би могли утицати на то да ли да попуни упражњена места која ће се појавити када три активна судије округа ДЦ који сада или ће ускоро имати 70 година или више преузму виши статус.
колико дана има 20 сати недељно
Спорност потврдеКонфликтност у процесу потврђивања округа карактерише кандидате округа за три најновије администрације. Међутим, Обамина тврдња, када је 4. јуна 2013. представио своја три најновија кандидата ДЦ Цирцуит-у (моји правосудни кандидати су чекали три пута дуже да добију гласове за потврду од оних мог републиканског претходника) била је у најбољем случају обмањујућа. Можда је било тачно да су потврде округа и округа збројене заједно и мерене искључиво од тренутка када је Правосудни комитет пријавио кандидате на гласање. Таква квантитативна изобличења, међутим, немају смисла.
Обамина изјава свакако није била тачна што се тиче само покрајинских судија, од именовања до потврде. (Табела 10) И фокусирајући се на време окружних судија до потврде у првих пет година, 12 процената Клинтонових окружних судија чекало је више од 180 дана на потврду, цифра која је порасла на 28 процената под Бушом, а сада је 69 процената за Обаму. Бушове окружне судије чекале су дуже да добију саслушања, али када су их добиле, прилично брзо су отишле на потврду. За Обаму је било управо супротно. (Табела 11)
Поређење времена обраде за окружне судије Бусха и Обаме није исплативо на крају пет година јер је 2005., након споразума Сената из 2005. да обради већину кандидата Бусховог округа, Сенат је потврдио неке кандидате које је Бусх први пут предложио 2001. или 2003. много дуже време чекања него за свих осам година Бушове администрације (као што објашњава звездана белешка у Табели 11).
Време које кандидати чекају на гласање за потврду је важно за кандидате, посебно оне у приватној пракси, који седе у стању суспендоване анимације док чекају. Стално повећање времена када кандидати округа чекају на потврду—60 дана у просеку за осам година председника Регана, 135 у Клинтоновој, 178 у Бушовој и 223 до сада у Обаминој администрацији—без сумње обесхрабрује неке потенцијалне кандидате да се подвргну процес. Изгледи за продуженим процесом потврђивања—и опадајућим стопама потврђивања— помажу да се објасни зашто се удео окружних судија који су дошли из приватне адвокатуре смањио са око две трећине током администрације Ајзенхауера на једну трећину сада, а удео бивших повећао се број државних и савезних судија са ограниченим мандатом. Да ли је то добро или лоше за правосуђе је отворено питање, али је јасно да се ова промена дешава. И то се дешава упоредо са још једним индексом спорности: кандидати из округа који су добили више од 15 негативних гласова порасли су са ниједног под Клинтоновом, на један одсто под Бушом и 13 под Обамом.
да ли се краљица Елизабета икада удавала
Промена састава Апелационог судаОбама, у смислу странке председника који је именовао покрајинске судије у активном статусу, није у стању да остави толики печат на апелационим судовима као Буш до краја своје пете године. Обама је имао приближно исту стопу потврђивања као и Буш, али је Буш наследио апелационо правосуђе које је равномерно подељено између републиканаца и демократа, са 26 слободних места. Он је до краја 2005. успео да помери ту поделу на 59 одсто републиканаца (и 60 одсто до краја осам година). Обама је наследио тај поделе 60-40. Крајем 2013. благо је нагнуто према демократским именованима (52% према 48%). (Табела 12) У 2009. години, седам апелационих судова имало је већину републиканских именованих међу судијама у свом активном статусу. Данас њих седам има већину наименованих од стране демократа.
Ове бројке су, међутим, нешто мање него што се на први поглед чини. Председник странке именовања тешко да је сигуран предиктор судских одлука, а насумично одабрана три судска већа често укључују гостујуће судије и више судије, што је чињеница донета у дебати о тзв. равнотежа између именовања и председника између активних судија округа ДЦ.
2014 је неистражена територија. Стопе потврде ће се без сумње повећати, сада када је Сенат уклонио претњу филибустера. Али пошто републикански сенатори више немају могућност да блокирају већину гласова за потврђивање, они могу још енергичније користити своје право вета на потенцијалне кандидате. Сенатор Лихи је то рекао [а] Докле год сенатори матичне државе не злоупотребљавају процес плавог клизања, онда не видим разлог да променим ту традицију . 2014. може тестирати ту претпоставку. Крајем децембра позив представника Џона Луиса (Д-Га.) и других лидера за грађанска права Обами да повуче блок кандидата из Грузије које је поднео недељу дана раније може добити на снази као оптужница за моћ над номинацијама коју имају сенатори из матичне државе који имају веома различите погледе на правосудне квалификације од многих у Демократској странци. Или би администрација могла да се супротстави сенаторској употреби пре-номинационих вета, као што је сугерисао Мајкл Шенкман (сажето овде), објављивањем статуса преговора о пре-номинацији, иако не и имена самих [потенцијалних] кандидата као средство за расветљавање о изворима кашњења у добијању кандидата пред Сенат.
Републиканци такође могу више да искористе процедуралне опције које су још увек отворене, као што је одбијање да присуствују саслушањима Одбора за правосуђе или пословним састанцима, спречавајући кворуме да пошаљу кандидате на гласање. Они могу наставити да инсистирају на ригорозној примени правила која дозвољавају, након што већина гласова за прекид дебате, два сата дебате за кандидате у окружним судовима и тридесет за кандидате из округа.
И, иако је наивно, можда (као ја предложено првог у години), процес је сада толико прекинут него што би обе стране могле да виде да је у свом интересу да размотре троструку, истински двостраначку комисију која би предложила исправке које би председник и Сенат могли да буду успостављени 2017. размотрити.
