Нови Авганистан ће се градити на решењима о прекиду ватре и талибанским компромисима

За његову заслугу, амерички изасланик Залмаи Кхалилзад постигао је изузетан напредак у недавним мировним преговорима са талибанима. Чини се да се ова друга група сада одрекла сваке спремности да толерише екстремисте из ИСИС-а или Ал-Каиде на авганистанској територији под било којом будућом владом у којој би могла имати кључну улогу. Сједињене Државе су сходно томе показале спремност да временом смање своје војно присуство и можда га на крају у потпуности окончају, када се за то стекну услови. Надамо се да ће се адресирати и кредибилна уверења о људским правима.





Али, као што је сам амбасадор Халилзад нагласио, нема договора ни о чему док се све не договори — а тренутно смо још ближе почетној него циљној линији у преговорима о окончању овог бескрајног сукоба. Како се приближавамо 18-тој години, то је већ најдужи рат у Америци; за Авганистанце, вероватно датира још од совјетске инвазије на Авганистан пре 40 година. Али чак и ако су Авганистанци, Американци и друге НАТО/стране снаге уморне од борби, постизање компромиса ће бити страшно тешко. Влада Авганистана још није ни укључена у мировне преговоре, јер талибани одбијају чак ни да признају председника Ашрафа Ганија, кога виде као марионету коју су поставиле САД, или чак авганистански устав, који такође виде као амерички- наметнута. Док не дође до преговора између Талибана и Ганија, тешко је бити превише одушевљен изгледима за мир.



Док не дође до преговора између Талибана и Ганија, тешко је бити превише одушевљен изгледима за мир.



1959. године, НАСА је лансирала ракету у свемир са две врсте животиња

Ако и када такви разговори почну, кључни елемент ће бити безбедност — и будућност националних безбедносних снага. Заиста, ово може бити најтеже и најважније питање од свих за трајни мир. Није лаковерно веровати да би било Ганијева влада или талибани у потпуности веровали једни другима чак и када би се мировни споразум могао написати и потписати. И једни и други би морали да очекују преваре и издају оног другог. Дакле, сваки договор би морао да превазиђе чувено поверење Роналда Регана, али да потврди мантру, и да буде заснован на логици поверења, али провери и пази на леђа. Мировни споразум би морао да омогући неке елементе заштите за кључне вође и партизане са обе стране борбе. То заузврат захтева реалан начин да се на неко време очувају војни капацитети две стране, уместо да се наивно верује да се оне могу некако спојити неприметно и безбедно.



Управо сада, у мери у којој уопште постоје, почетне позиције две стране изгледају необећавајуће — што није изненађујуће у овом тренутку у мировном процесу. Талибани би, сматрајући Ганија и све у вези са његовом владом, нелегитимним, вероватно захтевали распуштање авганистанске војске, полиције и обавештајних служби. У најмању руку, логика њиховог положаја захтевала би да контролишу те безбедносне снаге у било ком аранжману о подели власти, укључујући и преко позиција министра унутрашњих послова и министра одбране. Али то би им омогућило да изврше подметање и систематско разбијање постојећих војних и полицијских способности изнутра – неку врсту тихог, подмуклог удара. Такву опасност морају предвидети, и не треба је толерисати ни Кабул ни Вашингтон.



ливе стреаминг међународне свемирске станице

Слично томе, позиција авганистанске владе је нереална. Улагала је огромне напоре више од једне деценије да задржи талибанске борце ван својих редова, с обзиром на њихове самоубилачке и убилачке склоности ако и када се инфилтрирају. Као такав, вероватни инстинкт Кабула би био да прихвати талибанске борце у будућу војску и полицију – али само један по један, након пажљиве и индивидуалне провере, у комбинацији са одрицањем потенцијалних регрута од било какве трајне лојалности талибанском претходном плану. Американци би се можда морално сложили са таквим ставом, али то не би била озбиљна основа за компромис да се оконча рат у коме талибани нису поражени и сматрају да преговарају са позиције снаге. Друга крајност, да ће и авганистанска влада и талибани одржавати одвојене оружане снаге, рецепт је за нови грађански рат какав видимо у Јужном Судану. Изградња поверења и кохезије која води ка пуној интеграцији је од суштинског значаја за трајни мир.



Шта онда радити? Концепт који највише обећава је да се ради на некаквом прекиду ватре, као што се видело прошлог лета током неколико дана, након чега је уследио договор да се међусобно толеришу снаге у суштини на позицијама које сада заузимају. Сви би могли да почну да извештавају регионалне команде које су имале представнике талибана, као и постојеће безбедносне снаге авганистанске националне одбране и, можда, трећу страну. Временом, у нападима и почецима, јединице су могле да почну да размишљају о предузимању заједничких патрола, али то је могло да се одвија постепеним и стрпљивим темпом.

Данас је авганистанска војска организована у седам регионалних команди; свака од њих контролише неколико бригада, а свака од њих се састоји од неколико кандака или батаљона од скоро хиљаду војника. Кандаци су главне оперативне јединице које изводе офанзивне операције и такође држе територију. Талибанске јединице, какве јесу, могу се састојати од неколико стотина бораца на било ком локалитету. С обзиром на њихову сличну величину, ово онда има за последицу разумну равнотежу у бројним деловима земље.



где је почетни меридијан

Рањивост би остала на обе стране у сваком таквом аранжману—за авганистанске снаге безбедности, талибанским рацијама и самоубилачким нападима или бомбашким нападима на возила уобичајене врсте; за талибане, за америчку авијацију и авганистанске војне операције. Дакле, нека врста непристрасног праћења треће стране би такође била потребна да би се проценило и казнило свако непоштовање.



Што се тиче безбедности у градовима, где је авганистанска полиција данас најважнија, био би потребан другачији приступ. Краткорочно гледано, кључна идеја би могла бити да се талибанском политичком руководству омогући одређени степен личних заштитних снага, као што су детаљи приватног обезбеђења већи од уобичајених. Такође би требало да се укључи нека врста заједничког аранжмана командовања и контроле како би се избегла изненађења, координирали покрети и ублажиле све тензије које се појаве. То не би требало да буду милиције налик тројанском коњу које чекају, тако да би било важно ограничити њихову величину и способност да се концентришу на не више од неколико десетина особља у било ком крају или локацији. Они не би смењивали полицију ни на једну локацију, али у ствари би обезбедили присуство које се преклапа – што би опет захтевало пажљиву координацију и праћење како би се позабавили било каквим кварним активностима и изградило поверење. Временом, како су бивши талибани доведени у националну полицију, и како је међусобно поверење расло, потреба за овим личним подацима би у складу с тим опала.

Наравно, детаљи било ког мировног споразума могу и морају бити препуштени Авганистанцима. Али важно је да почнете да размишљате о томе која врста основних компромиса би могла да задовољи основне захтеве — и ублажи централне несигурности и бриге — сваке стране. А такође је важно да Американци подрже авганистанску владу и да не притискају Ганија да учини уступке који би могли да угрозе саму безбедност земље. Истовремено, Ганију и његовој влади ће можда бити потребно мало наговарања да креативније размишљају о заједничким безбедносним аранжманима, пошто без напретка у односу на почетне позиције обе стране, шансе за мир у Авганистану остају изузетно мале.