У говору раније ове недеље, ајатолах Али Хамнеи, врховни лидер Ирана, поставио је жестоко расположење за последњу рунду преговора између иранских преговарача и шест светских сила о нуклеарном програму земље. Усред наде — и страха — да ће овонедељни дијалог у Женеви произвести привремени споразум о заустављању иранског нуклеарног напредовања у замену за скромно ублажавање санкција, Хамнеи је изашао на позорницу пред 50.000 припадника иранске паравојне организације Басиј и предао блиставу адресу .
Говор је већ привукао пажњу у медијима Хаменеијев опис израелског премијера Бењамина Нетањахуа као бијесног пса, фраза која је изазвала ерупцију смрти израелским певањима из публике. Међутим, сам овај цитат не преноси на адекватан начин суштину или тон Хамнеијеве најновије Јеремијаде. Из тог разлога, извукао сам неколико делова говора у наставку.
Можда је релевантније питање да се утврди шта значи да се Хамнеи осећао подстакнутим да се озбиљно бави инвективом у овом конкретном тренутку. Да ли је то био покушај да се изолује од било каквог уоченог ублажавања од стране режима као резултат предстојећег нуклеарног споразума? Или можда супротно – да ли се Хамнеи надао да ће окупити десничарску субверзију преговора? Један колега ирански аналитичар тврди да је широко запажен коментар врховног вође да се он не меша у нуклеарне преговоре у ствари био експлицитан покушај да се дистанцира од било каквог договора и на крају поткопа.
Клерикална кремлинологија је незгодан посао, и свака од ових теорија је свакако могућа. Ипак, мислим да постоји тенденција да се претерано тумаче примедбе врховног вође, у складу са било којом широм теоријом иранске политике коју сматрате најверодостојнијом. Током година, прикупио сам стотине страница Хамнеијевих говора, од којих су многи (али не сви) од помоћи састављен на његовој веб страници са више превода, и они пружају фасцинантан прозор у његов поглед на свет. Иако нема сумње да је Хамнеијева најновија реторика била посебно ратоборна, истина је да врховни вођа у среду није рекао ништа што раније није рекао. Чак и његов Септембарске опаске које подржавају идеју херојске флексибилности, фраза која се сматра сигналом подршке флексибилнијој нуклеарној дипломатији, била је уобличена у жигосање америчке политике.
Дакле, овде не би требало бити грешке: коначни ауторитет Ирана је појединац који је дубоко убеђен у амерички неморал, похлепу и зло; који мрзи Израел; и који предвиђа коначни тријумф исламског света над оним што он види као Запад и нелегитимни Израел у опадању. Тај начин размишљања није у супротности са било којим напретком који се може постићи у преговорима са Ираном, нити би требало да искључује било какву дипломатију која унапређује заједнички интерес света у спречавању иранског нуклеарног оружја. На крају крајева, споразуми о контроли наоружања ретко су потребни међу државама које су обострано симпатичне, а робустан скуп ограничења и мера верификације иранског нуклеарног програма може се применити без обзира на одвратне ставове његовог руководства.
У исто време, опседнути заговорници билатералне дипломатије између Вашингтона и Техерана не би требало случајно да одбаце континуирано ослањање на такве епитете. Да би било који нуклеарни споразум био трајан, највиши ирански лидери морају бити уложени у - а не само приморани да прихвате - исход међусобног уверавања и смањења претње. Хамнеијеве примедбе, које су укључивале оптужбе дивљих очију о америчким ратним злочинима, исмевају тај циљ. На крају крајева, чини се мало сумње да би Иранци, барем привремено, били довољно увређени, ако би шеф америчке државе изразио сличну реторику док су две стране биле укључене у озбиљне разговоре, да поремете сваки напредак ка споразуму.
На основу тога, почетни амерички одговори на Хаменеијеву страну – коју је портпарол Стејт департмента назвао бескорисним и неименованим високи амерички званичник који је присуствовао преговорима о нуклеарном програму у Женеви описан је као неугодан и неоправдан — били у најмању руку недовољни. Државни секретар Џон Кери се побољшао помало као одговор на заслужено огорчена питања на Капитол Хилу. Жеља администрације да заштити текућу дипломатију је разумљива и нажалост превише неопходна, имајући у виду противљење Конгреса, али Вашингтон мора да покаже довољан интегритет и спретност да настави да брани вредности, интересе и савезнике САД у вези са оним што ће вероватно бити месеци интензивног преговарања око свеобухватног нуклеарног споразума .
Одломци из говора ајатолаха Алија Хамнеија 20. новембра 2013.
која је држава ставила првог човека у свемир
о Америци:
Желимо да служимо и да будемо љубазни према свим људским бићима. Желимо да имамо пријатељске и љубазне односе са свим народима, чак и са нацијом Америке, иако је америчка влада арогантна и непријатељска влада, злонамерна и злобна влада према нацији Ирана и систему Исламске револуције.
Међутим, ми немамо никакав анимозитет према нацији Америке. Они су као и сваки други народ... Ми смо против бахатости. Боримо се против ароганције...Влада Сједињених Америчких Држава је на врху ароганције у свету. Морамо познавати ароганцију, морамо познавати карактеристике бахатости, морамо знати функцију и оријентацију ароганције, да бисмо могли да мудро уредимо своје понашање пред њом.
Једна од карактеристика арогантног режима је да себе сматра супериорним у односу на друге... резултат тога је да они задржавају право да се мешају у послове других људи, других народа. …сви на свету се морају предати, прихватити и покорити се томе. Ако други не прихвате да оно што [ароганција] сматра вредношћу, она себи даје за право да се меша у њихове послове, намеће им, малтретира их, врши притисак на њих. Ово разматрање једног супериорног у односу на друге доводи до тога да траже старатељство над пословима других нација, да траже управљање светом, да себе сматрају вођом света.
Чујете да се у говорима званичника, државника Америке, говори о Влади Америке на начин као да је господар свих земаља. Не можемо дозволити да се то уради...Они говоре о нашем региону на начин као да су они власници овог региона. Они говоре о ционистичком режиму на начин као да су народи на овим просторима приморани да прихвате овај наметнути и кривотворени режим. Они се опходе према независним нацијама, независним владама на начин као да немају право на живот. Ово разматрање супериорности над другима, другим државама, другим људским бићима, то је основа и највећи проблем ароганције. Резултат је да се за ароганцију постиже друга карактеристика, друга карактеристика, а то је неприхватање права [других]. Они нити прихватају разумне приче, нити прихватају права нација.
О америчким тврдњама о моралној супериорности:
Бацили су две бомбе на Хирошиму и Нагасаки. Да би оправдали своје злочине – да су бацили ове две бомбе на ове градове и убили стотине хиљада – они тврде да су желели да окончају рат. Да ми Американци нисмо бацили ове бомбе рат би се наставио и уместо двеста хиљада погинуло би два милиона. Тако смо извршили услугу бацањем ових бомби. Они то држе у својој званичној пропаганди. Од тада је прошло шездесет пет година, а они су непрестано понављали ове речи. Ово су чудне, бизарне тврдње о ароганцији. У лето 1945. године када су бомбе пале на два града и почиње велики злочин, али током тог пролећа главна осовина рата Хитлер је већ извршио самоубиство. Мусолини, председник Италије - друга осовина рата - је заробљен и укинут. Јапан — трећа осовина рата — објавио је да је спреман да се преда. Рата више није било, али су бомбе експлодирале. Зашто? Зато што су бомбе и морале да се тестирају на неком месту; морали су да се експериментишу. Где их тестирати? Најбоља шанса је била под изговором рата да се ове бомбе баце на невине људе Хирошиме и Нагасакија. Дакле, они могу да утврде да ли су их правилно изградили или не, да одреде да ли би исправно радили или не...
Тврде да подржавају људска права. Али они су ударили ирански путнички авион у ваздух и убили преко 300 путника. Чак се нису извинили и доделили медаље починиоцу тог злочина…
О нуклеарним преговорима и његовом односу са председником Роханијем и иранском извршном власти:
шта је на небу
Пре свега инсистирам на подршци службеницима који су преузели одговорност за обављање посла. Подржавам владу и подржавам званичнике који раде у земљи и ван ње. То је наша дужност. [Требало би да подржимо] све владе. Ја сам лично у некој фази био извршни функционер, имам искуство у овој области и свестан сам њеног обима, осетио сам тежину и тежину посла у целој његовој суштини. Знам да је управљање државом тежак посао и зато је њима (функционерима) потребна подршка и ја их подржавам и помажем. Ово је једна страна питања и она је дефинитивна.
С друге стране, инсистирам на прихватању права иранске нације, укључујући и нуклеарна права. Верујем да ни за јоту не треба да се одрекнемо нуклеарних права наше нације. Наравно, не улазимо у детаље ових преговора. Постоји црвена линија и граница. Ово ограничење треба поштовати. Ово сам поменуо надлежнима и они су дужни да се придржавају ове границе, да се не плаше навијања непријатеља и противника и да не осећају стрепњу.
Проширујући своју претходну референцу на херојску флексибилност:
Користили смо херојску флексибилност. Неки су то протумачили као напуштање идеала и мета исламског система. Такође, неки од непријатеља су то учинили средством да оптуже исламски систем за повлачење својих принципа. Ови нису били у праву. То су неспоразуми. Херојска флексибилност значи уметнички маневар за постизање циља. То значи да на било који начин и у сваком случају, у било којој врсти привржености, онај ко је свој живот посветио Богу, у било каквом кретању и понашању према разним исламским идеалима, мора користити различите методе да би дошао до циља…. кретања напред или назад као што бојно поље мора планирати за постизање унапред постављених циљева.
Жил Верн двадесет хиљада миља под морем
О санкцијама:
Сви треба да знају да су санкције уведене иранској нацији углавном узроковане арогантном мржњом Америке, непријатељством Америке, које је слично непријатељству камиле. Они су одлучни да врше притисак на иранску нацију у нади да ће успети да победе иранску нацију. Они праве грешку. Иранска нација се никада неће никоме предати због притиска. Не познајете добро овај народ. Ово је народ, који је захваљујући божанском благослову и моћи у стању да издржи притисак и да ваше претње и притисак претвори у прилику за њега. Иранска нација ће то учинити уз помоћ Бога.
Они верују да су санкције оруђе за уништавање исламског система. Међутим, њихова грешка је што нису упознати са иранском нацијом, са нашом вером и јединством. Њихов неуспех је што нису извукли поуку из претходних грешака...Њихове санкције нису достигле сврху, нису биле делотворне. Сада морају да намећу војне претње, што је веома одвратно. Уместо војних претњи, идите и поправите своју економију, урадите нешто да вам се влада не затвори 15-16 дана.
О Израелу:
У ствари, ционистички режим је режим који има веома слабе корене. Ционистички режим је осуђен на заборав. Ционистички режим је наметнути режим који се формира силом. Ниједна од формација или створења која се стварају силом није издржљива, а није ни ова. Оне особе које су у неком облику дужне ционистичком капиталистичком режиму су обешчашћене овим јадним ционистичким режимом. Нажалост, неке европске земље се згрче пред овим створењем, које није достојно људског имена, пред овим вођама ционистичког режима, који личе на звери и који се не могу назвати људима. Они се односе на њих [Израелце], унижавају се и згражавају се пред њима и понижавају њихове нације.
Па, ако кажемо да желимо да идемо напред, да ли то значи да је исламски систем ратни хушкач? Да ли то значи да исламски систем намерава да изазове све нације и све земље? Да ли то значи тако? Понекад то говоре непријатељи иранске нације, укључујући и претећа прљава уста бијесног пса региона у ционистичком режиму... Кажу да је Иран претња целом свету. Не! Ова изјава непријатеља је управо против исламске филозофије и учења. Те зле силе које стварају зло су претње свету; они који нису показали ништа осим злоће, као што је лажни режим Израела и неке од његових присталица.