Све очи су у среду поподне окренуте ка згради старе извршне канцеларије Ајзенхауера, где су чланови Трампове администрације обавестили Сенат у пуном саставу о његовим напорима да се супротстави нуклеарном и ракетном развоју Северне Кореје, као и о паралелним америчким мерама за спречавање акутне политичко-војне кризе у североисточна Азија.
Али сасвим другачија криза лети испод радара, а њен датум кулминације је потпуно познат. Јужна Кореја ће 9. маја изабрати новог председника који ће заменити Парк Геун Хје, која је смењена и смењена са функције почетком марта. Упорни фаворит у свим истраживањима јавног мњења је Мун Џае-ин, кандидат Демократске странке који је био другопласирани Парк на председничким изборима 2012. године. Мунова предност у анкетама наставља да расте, и (осим изузетне промене у расположењу бирача у наредне две недеље), чини се да је све само не сигуран победник.
Мун је био блиски политички саветник, а потом и шеф кабинета покојног председника Рох Му Хјуна, председника Кореје између 2002. и 2007. Рох је тежио споразуму са Северном Корејом и отворено се залагао за уравнотежену позицију за Јужну Кореју која би омогућила Сеулу да служи као брокера или арбитра између Сједињених Држава и Кине. Али овај став је више пута доводио Роха у директну супротност са политиком САД. Превирања Рох ере укључивала су вишеструка, а понекад и насилна избијања антиамеричких осећања. Рох није био искључиво одговоран за ружан пад у америчко-корејским односима, али је настојао да те околности искористи за своје политичке сврхе.
слика Хенрија 8
2007. и 2012. године, избор два председника десног центра резултирао је најпродуктивнијом деценијом у историји алијансе. Како су међукорејски односи постали све више антагонистички – а посебно како је Север унапредио своје нуклеарне и ракетне амбиције – јавно расположење у Јужној Кореји је у великој мери фаворизовало још ближе односе са Сједињеним Државама. Мунов избор би ове добитке довео у повећан ризик. Рох је био нашироко крив претерано сањив концепције односа са Севером, али Мунови напори да оживи политику Рох ере изгледа запањујуће несвесни стварности са којом се Сеул сада суочава.
23. априла, Мун је открио своје веће стратегије у а изјава од хиљаду речи под називом Јака Република Кореја и мирно Корејско полуострво. У документу постоји квалитет Рип Ван Винкле, скоро као да се није догодила пркосна, одлучна потрага Северне Кореје за нуклеарним оружјем и системима за испоруку пројектила у протеклој деценији. У тачном тренутку када је међународна заједница почела да схвата потпуније импликације нуклеарног и ракетног развоја Северне Кореје и када су се Сједињене Државе и Кина приближиле координисаној стратегији за спречавање напредовања Пјонгјанга, Мун изгледа намерава да врати време уназад.
У тачном тренутку када је међународна заједница почела да схвата потпуније импликације нуклеарног и ракетног развоја Северне Кореје и када су се Сједињене Државе и Кина приближиле координисаној стратегији за спречавање напредовања Пјонгјанга, Мун изгледа намерава да врати време уназад.
Чак и када би се дозволила претерано бујна обећања у кампањи, Мунове политичке позиције би прошириле маневарски простор Северне Кореје и смањиле притиске на Пјонгјанг да промени своју политику. Мун је такође настојао да апелује на корејски национализам. У својој изјави о политици, он наводи да ништа није опасније од тога да дозволимо другима да одлучују о нашој судбини. Овај аргумент игра трајну тему корејске манипулације од стране великих сила. Али ово би могло да изазове јавно расположење да се маргинализује улога Сједињених Држава и да се тражи једино решење за Кореју за дубоке идеолошке и развојне поделе полуострва. Што је још горе, то би омогућило Пјонгјангу да поново искористи таква осећања и поткопа кохезију савеза, чак и док нуклеарне и ракетне способности Севера настављају да напредују.
Мун предвиђа процес у центру Сеула у којем ће Јужна Кореја водити и оркестрирати повратак шестостраном процесу, а Јужна Кореја ствара нови оквир међукорејских односа. Али аспиративни циљеви наведени у његовом политичком документу (укључујући претварање Кореје у зону без нуклеарног наоружања, потписивање међукорејског мировног споразума и постепени постизање споразума о међусобној контроли наоружања) су слогани који су у супротности са текућим напорима да се смањи нуклеарна сила Северне Кореје. амбиције. Обновљени ангажман такође игра на емоционално расположење које фаворизује безусловно прилагођавање Северу и омогућило би Пјонгјангу да поново утиче на јужнокорејску унутрашњу политику. Ова прича се није добро завршила под Рох Моо-Хјуном, а ризици са нуклеарним наоружањем Севера су непроцењиво већи.
Мун се отворено залаже за повратак дискредитованим Сунсхине Полици прво основана под покојним председником Ким Дае-Јунгом, а затим је кренула енергичније под Рох Моо-Хјуном. Мунови позиви на безусловно обнављање претходних међукорејских споразума — које ће заједно ратификовати и донети Национална скупштина Јужне Кореје и номинално еквивалентно тело Северне Кореје, Врховна народна скупштина — и стварање заједничке економске заједнице вероватно би отворили капије економске помоћи Северу, која се суочава са растућим економским притисцима наметнутим мултилатералним санкцијама и санкцијама на националном нивоу.
Неки Мунови саветници тврде да су његови политички приоритети у великој мери у складу са политиком максималног притиска и ангажовања Трампове администрације према Северној Кореји. Али ове тврдње изгледају углавном измишљене. Муново отворено незадовољство због убрзаног распоређивања одбрамбеног ракетног система ТХААД, за који он инсистира да би одлука требало да буде препуштена следећој корејској влади, и његова очигледна одлучност да поништи скромне аранжмане о размени обавештајних података са Јапаном, откривају прве приоритете Пјонгјанга, без обзира на уочљиве и растуће опасности које Северна Кореја представља за полуострвску и регионалну безбедност.
Мун треба да избегне донкихотовски покушај да Сеул постави у центар регионалне геополитике.
Шири програм са којим се суочава следећи јужнокорејски председник је домаћи, али и безбедносно оријентисан. Мун треба да избегне донкихотовски покушај да Сеул постави у центар регионалне геополитике. Он мора да се позабави хитним питањима везаним за економску неједнакост, одговорност владе и прекомерну концентрацију извршне власти, што је све директно допринело легалном, мирном уклањању дискредитованог лидера са функције. Огромна већина грађана Кореје тражи истинску политичку реформу, а такође жели да осигура да је безбедност нације у потпуности заштићена, укључујући несмањени савез са Сједињеним Државама.
Да ли ће Мун Џае-ин искористити прилику да унапреди истинску реформску агенду или ће покушати да преиспита прошле личне и политичке притужбе, поткопа америчко-корејски савез и баци економски и политички спас Ким Џонг Уну? Усред опипљивих и растућих опасности које представља Пјонгјанг, сасвим другачија криза у односима САД и Кореје могла би да се појави са новим руководством у Сеулу. Да ли је Вашингтон спреман да се позабави тиме?