Посета председника Обаме Израелу ове недеље је велика ствар. Не зато што се очекује да ће то довести до продора у заустављеним израелско-палестинским преговорима, нити до јединственог америчко-израелског става о иранском нуклеарном изазову. То је велика ствар, једноставно зато што се дешава.
Председничка посета Израелу није рутинска. Сасвим супротно. Од његовог рођења 1948. године, само четири америчка председника су посетила Израел — Никсон, Картер, Клинтон и Буш ИИ. Обама ће бити пети. Труман, први који је признао Израел, никада није посетио државу; као ни Ајзенхауер, Кенеди, Џонсон, Форд, Реган или Буш И.
Израел је поздрављен као најближи савезник Америке на Блиском истоку, али очигледно се таква реторичка наклоност, чак и поштовање, није преточила у посету Обаме. Не до сада. На пример, неколико месеци након свог првог председничког мандата, Обама је отпутовао у Египат, где је одржао велики говор о америчко-арапским односима, али је онда, глупо, одлучио да се не заустави у оближњем Израелу. То незнатно, или се бар тако тумачило у Израелу, показало се као велика дипломатска грешка.
Па, зашто сада ићи у Израел? Узимајући у обзир председникове огромне економске и политичке проблеме код куће, сигурно би имало више смисла да Обама остане у Белој кући или близу ње него да оде на Блиски исток и проведе већи део недеље у Израелу, Западној обали и Јордан. Али он одлази. Председник сада схвата да ако жели да постигне напредак у израелско-палестинском мировном процесу, ако жели да убеди Иран, дипломатским путем, да не прави нуклеарно оружје, ако жели да смисли реалну политику према распаду Сирије, он мора прво развити добар, чврст радни однос са Израелом, односно са недавно поново изабраним премијером Израела Бењамином Нетањахуом. Сви знају да је Обамин однос са Нетањахуом био похабан и необично оштар, и да му је потребно драматично побољшање — и да му је потребно сада. Поверење, које је очигледно у недостатку између ова два лидера, мора се развити. Заједништво ставова и политика мора се неговати. Време је од суштинског значаја – тако је крхка равнотежа између рата и мира на Блиском истоку. Опасности и разлике су очигледне.
О Ирану: Нетањаху верује да ће Иран моћи да произведе састојке за нуклеарну бомбу крајем овог пролећа или лета. Обама мисли да Ирану треба још најмање годину дана. Опасност од Ирана захтева координисану политику, а она тренутно не постоји.
О Сирији: Нетањаху жели да САД бомбардују сиријске ракете на путу ка Хезболаху у Либану, чак и ако то ескалира ионако ужасан сукоб у Сирији. Чини се да су САД спремне да употребе своју војну силу у Сирији само када председник Асад одлучи да уложи своје хемијско и биолошко оружје у свој рат против побуњеника – само, другим речима, као заиста последње средство. Сирија изгледа као врућа петарда која ће експлодирати и захватити регион, а САД до сада остају по страни.
О хроничној палестинској загонетки: Обамина Бела кућа је већ јасно ставила до знања да председник неће имати никакав план за палестинско-израелски споразум, а то је у реду са Нетањахуом, који ионако не жели да се креће на овом фронту.
Обамин циљ на овом путовању биће да убеди што већи број Израелаца да је он њихов пријатељ и подршка у сваком могућем сукобу са Ираном или арапским противницима, и да ће, ако Израелци постигну споразум са Палестинцима, САД то у потпуности подржати. Ово је његова нада, његов начин да пружи руку пријатељства и сарадње и умањи неповерење и разочарење које су многи Израелци осећали према Обами још од када их је он укочио 2009. након свог говора у Каиру.
За Обаму се често каже да је Израел за њега био стечени укус. Он није, а вероватно и даље не осећа инстинктивну симпатију према Израелу. Али сада зна, ако није раније, да је веома тешко, ако не и немогуће, да амерички председник стигне преко понора израелско-арапског непријатељства и договори споразум између две зараћене стране, а да претходно не успостави стајалиште симпатија и разумевање са Израелом. Нема гаранције да ће Обама моћи у свом другом мандату да постигне палестинско-израелски споразум; али ако то жели, зна да прво мора да побољша своје односе са Израелом. У суштини, то је оно што је ово путовање.