Текући протести у Мароку, изазвани смрт продавца рибе прошле недеље, навели су неке да спекулишу да би Мароко могао бити на ивици другог арапског пролећа. Побуне које су почеле у Тунису у децембру 2010. и прошириле се на већи део северне Африке и Блиског истока деле многе сличности са мароканским протестима. Ипак, постоји једна велика разлика између 2010-2011 и данас — ретроспектива. Док су обећања о арапском пролећу брзо избледела широм региона, народне побуне оставиле су једно трајно наслеђе: фундаменталну промену у односима између влада и оних којима владају и признање арапских лидера да би и они могли да доживе судбину Хоснија Мубарак или Моамер Гадафи.
Паралеле између Моухцинеа Фикрија, мароканског продавца рибе, и Мохамеда Боуазизија, туниског продавца воћа чија је смрт започела Арапско пролеће, су бројне. Обојица долазе из сиромашних, маргинализованих региона својих држава. Обојица су патили од малтретирања од стране власти које је угрожавало њихов живот. И њихова смрт је одјекнула код многих њихових сународника који су њихову ситуацију видели као представник већег проблема неједнакости, корупције и неправде у рукама државе.
када мењају сатове
Ипак, упркос овим сличностима, Фикријева смрт се догодила у драматично другачијем контексту од Боуазизијеве смрти. Пре 2011. већина ауторитарних режима у региону дозвољавала је минималне облике политичког изражавања, верујући да имају потпуну контролу над својим грађанима. Данас су арапски лидери развили јасно разумевање способности народа да захтевају и изврше промене, и стога, са значајним изузетком Туниса, регион Блиског истока и северне Африке је видео затварање простора за изражавање и одбијање свих облици политичке опозиције. Док заједничке политичке и економске притужбе које су покренуле протесте у Тунису широм региона и даље постоје, уместо да се донесу мере за побољшање економског учинка, смањење корупције и обезбеђивање једнакости за све грађане, многе арапске државе су се уместо тога фокусирале на спречавање и обуздавање неслагања. Често користећи сигурност као оправдање, арапске владе су донеле низ законских мера криминализујући протесте, инхибирајући медије, цензуришући интернет и гушећи цивилно друштво. И иако су ове мере до сада ефикасно спречиле други талас народних побуна сличних Арапском пролећу, оне су, у стварности, помоћна средства за шикљајућу рану фрустрације и туге коју доживљавају многи у региону.
Овај талас протеста ће се вероватно смирити са малим трајним ефектом из више разлога. Прво, мароканска влада је искусна у руковању протестима, о чему сведочи Арапско пролеће. Иако Мароко није био сведок истог нивоа протеста 2011. као Тунис и Египат, почев од фебруара 2011. десетине хиљада углавном младих Мароканаца извели су серију протеста у више од 50 градова широм земље позивајући на ограничење краљевих власт и избор овлашћеног парламента. Мароко је такође могао да контролише величину и обим устанака, делимично због своје традиције протеста. За разлику од неких својих северноафричких суседа, мароканска влада је дозволила редовне протестне активности као механизам за ослобађање од притиска и стога је била искусна у контроли протеста.
Овај тренутни талас протеста одражава то искуство. Мароканска полиција се није мешала у протесте, а влада је до сада предузела све исправне потезе како би спречила да протести прерасту у насилне или измакну контроли. Краљ је наредио детаљну истрагу Фикријеве смрти и послао министра унутрашњих послова да изрази лично саучешће Фикриовој породици. Министар унутрашњих послова Мохамед Хасад чак је издао саопштење у којем изражава солидарност са демонстрантима: „Нико није имао право да се овако понаша према [Фикрију]… Не можемо да прихватимо да званичници делују у журби, љутњи или у условима који не поштују људска права.
Краљеви углавном боље пролазе од председника у временима преокрета.
Друго, марокански политички систем је под мањим нивоом претње од туниске или египатске владе из 2011, јер је монархија. Док су током овонедељних протеста неки позвао на крај на макхзен (владајућа елита Марока), уздржали су се од директне критике краља. Краљеви уопште проћи боље него председници у временима преокрета, а још више од других монархија у региону, краљ Мухамед је успео да остане изнад сукоба током сваког таласа протеста због урођеног легитимитета који му је пружала његова двострука позиција шефа државе и верског вође ( Емир ал-му'минун или командант верних) и заштитом коју добија од своје велике и лојалне мреже режимских савезника.
Без обзира на то, тренутни талас протеста у Мароку не треба олако схватати. Они су опомена краљу и влади да су туге које су изашле на видело пре скоро шест година и даље ту. Што је још важније, они сугеришу да мере уведене да би се угушили протести 2011. (укључујући нови устав и децентрализацију власти) нису довољне за решавање дубоких економских и политичких изазова са којима се суочавају Мароканци. До сада је мароканска влада — од локалног тужиоца до краља — предузела позитивне кораке да се позабави специфичним инцидентом Фикријеве смрти. У уторак су марокански званичници ухапсили 11 особа повезаних са случајем, укључујући службенике безбедности и тужиоца најавио да прелиминарна истрага сугерише да је смрт последица убиства из нехоте. Али док би осуда могла пружити утеху за Фикријеву породицу, то би била само још једна помоћ за проблеме који подстичу протесте. А ако се не позабаве основним проблемима – корупцијом, полицијском бруталношћу и економском маргинализацијом руралних региона Марока – то ће онемогућити одржавање ове помоћи.
легенда о крвавој Марији